Svetsko prvenstvo u fudbalu: Kako je Bora Milutinović ukomponovao neiskusni američki tim 1994. godine

Za Boru Milutinovića ne nije postojalo kao odgovor. Srbin je bio na užoj listi za selektora reprezentacije Sjedinjenih Država i nikako nije želeo da sa nje i ispadne.

Milutinović je tada imao 47 godina i sve čvršću reputaciju trenera koji je u stanju da izvuče najviše iz ne toliko poznatih reprezentacija.

On je 1990. godine Kostariku uveo u nokaut fazu na Svetskom prvenstvu u Italiji.

Godinu dana kasnije se dokazao i kao sposoban privatni istražitelj.

Stiv Sampson je 1991. godine pomagao Alanu Rotebergu, predsedniku Američke fudbalske federacije, da se pripremi za naredni turnir.

„Jedna od mojih uloga je bila i da predložim kandidate za mesto selektora nacionalnog tima i Bora je bio jedan od njih“, priseća se Sampson.

„Živeo sam u oblasti Bej tada, a Bora me je i bukvalno pratio do kuće. Bio sam na utakmici na stadionu u San Hozeu, a on je pitao ljude na tribinama: ‘Stiv Sampson je na utakmici, da li biste mogli da mi ga pokažete?’

„Došao je, seo pored mene i rekao: ‘Prijatelju, moraš da me angažuješ’. Rekao sam mu da ja to ne radim, ali je on imao odgovor: ‘Trebalo bi da predložiš mene jer se ovde ne radi o novcu. Mene samo interesuje da pomognem Sjedinjenim Državama da prođu u drugu rundu svetskog prvenstva“.

Konkurenti Rinus Mihels i Karlos Keiroš nisu imali nikakve šanse.

Sampson je izabrao Milutinovića na poziciju selektora i tako su počele najneobičnije pripreme domaće selekcije u istoriji svetskih prvenstava.

• VHS kasete, jedno pismo i mali suzuki džip zaslužni za najveću revoluciju u istoriji fudbala
• Kako je Pele „izbacio sudiju“ i devet malo poznatih priča o Kralju fudbala
• Verski pokret koji je zahvatio i fudbalsku reprezentaciju Brazila

Na samo tri godine od početka turnira, optimizam vezan za američki tim nije bio na visokom nivou.

U zemlji nije postojala profesionalna liga, mnogi igrači su bili amateri i bez obzira na to što su u Italiju 1990. poslati uz mnogo pompe, vratili su se sa samo jednim osvojenim bodom.

Do tada se nikada nije dogodilo da nacija koja je i domaćin na svetskom prvenstvu ne uspe da se kvalifikuje u drugu rundu takmičenja, pa je samim tim i pretnja od ponižavajućeg plasmana na turniru koji će gledati čitava planeta postajala sve veća.

„Za prethodne domaćine se nikada nije ni postavljalo pitanje da li će proći u nokaut fazu, ali za nas je to bilo pravo pitanje“, kaže odbrambeni igrač Aleksi Lalas, kojem je Milutinović obezbedio reprezentativni debi.

„I u internim krugovima, ali i u javnosti, to je bio jedini cilj. Uradite to, a sve ostalo je čist dobitak“.

Dobru vest je predstavljala činjenica da je Milutinović bio poznat kao trener koji je već imao uspeha u prkošenju prognozama.

Meksiko je odveo do četvrtfinala na Svetskom prvenstvu 1986. godine, a zatim je debitanta Kostariku uveo u 16 najboljih četiri godine kasnije, bez obzira što je posao dobio samo na 90 dana od početka šampionata.

Brzo se dao na posao.

Milutinović je pročešljao američki koledž sistem i izabrao 30 igrača kojima je ponudio glavni ugovor i organizovao bazu u Južnoj Kaliforniji, pre nego što je napravio plan za odigravanje 91 pripremne utakmice, ne bi li njegova na brzinu okupljena ekipa imala intenzivan kurs iz međunarodnog fudbala.

„Igračima je bilo potrebno da osete šta znači igrati na najvišem mogućem nivou“, napisao je on u knjizi pod Kako pobediti na Svetskom prvenstvu: Tajne i shvatanja najvećih fudbalskih selektora.

„Napravili smo turneju po celom svetu i igrali protiv Rusije, Švedske, Severne i Južne Koreje, Brazila, Argentine, Urugvaja, Paragvaja. Sportski duh je bio na visini, a igrači su mentalno bili veoma jaki“.

„Bilo nam je važno da igramo mnogo utakmica protiv različitih reprezentacija da bismo naučili šta nam je potrebno da uradimo i kako da dođemo do toga.

„Mnogo više može da se nauči igrajući protiv takvih protivnika nego da satima pričate sa igračima.

„Prvo smo na treninzima sticali mentalnu snagu, igrali sa i bez lopte, a zatim smo krenuli da igramo prijateljske utakmice i da putujemo. Bio je to jednostavan recept, ali rezultati su bili neverovatni“.

Milutinović je u principu američku nacionalnu reprezentaciju pretvorio u klupski tim.

Sa samo četvoricom profesionalnih igrača koji su u tom trenutku igrali u inostranstvu, stvorena je atmosfera kakvu nije imao nijedan drugi tim koji se pripremao za svetsko prvenstvo.

„Mnogi od nas nikada nisu bili članovi nekog kluba, tako da su naše karijere krenule naopakim putem“, nastavlja Lalas.

„Bora je shvatio da sve to mora nekako da iskoristi i da pronađe dobre strane u našim slabostima“.

„Svi znamo da je jedan od najvećih izazova za selektore nacionalnih selekcija nedostatak vremena za uigravanje, pa je za osnovu tima to što su imali svoju bazu i što su redovno igrali utakmice bio i znak da su konačno kročili u vode međunarodnog fudbala na putu ka igrama na prvenstvu sveta“.

• Ser Aleks Ferguson: Ikona Mančester junajteda i Aberdina u sedam priča
• Čovek sa čarobnim štapićem: Karlo Anćeloti je fudbalski genije
• Fudbalski umetnik – pet stvari koje je Dragan Stojković Piksi dao reprezentaciji

Život u kampu, međutim, nije bio običan.

Milutinovićeve ekscentričnosti su postale još izraženije u takvom okruženju, a njegovi metodi su naveli Lalasa da ga opiše kao „najgenijalnijeg i najnepodnošljivijeg trenera sa kojim je radio“.

Sampson, koji je bio imenovan za Milutinovićevog asistenta ne bi li uneo neku ravnotežu kao domaći trener, uskoro je shvatio da će morati da se prilagodi da bi mogao da radi sa Srbinom.

„U današnjem fudbalu i sa sadašnjom generacijom fudbalera, glavni trener je neko ko sa svojim asistentom vodi treninge, ali Bora se nikada nije bavio time“, kaže Sampson koji je kasnije predvodio američki nacionalni tim na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, 1998. godine.

„Jednom prilikom sam ga upitao: ‘Kako to da nam nikada ne kažeš šta ćemo da radimo na treningu?’. Rekao mi je: ‘Prijatelju, ja moram da omirišem travu da bih znao šta svakog dana moramo da radimo“.

„Tako smo izlazili na teren i igrali fudbalski tenis sa igračima oko 40 minuta i to je bio period socijalizacije koji je prethodio treningu na kojem je on imao priliku da vidi šta je tog dana igračima potrebno“.

„Kazao bi: ‘Prijatelju, ako si dovoljno dobar asistent, onda je meni svaki put dovoljno samo da kažem ovo ili ono, a ti bi trebalo da to za 30 sekundi formulišeš kao plan u glavi i da mi omogućiš sve što mi je potrebno’ „.

Milutinovićeve seanse fudbalskog tenisa su postale glavna tema u trening kampu, a on je veliki broj ključnih odluka doneo jednostavno gledajući igrače kako se snalaze na takvim treninzima.

„Prisustvovao sam treningu pred objavljivanje konačnog spiska igrača koji će igrati na Svetskom prvenstvu kada je na osnovu toga kako bi se pokazali na fudbalskom tenisu stavljao igrače na taj spisak“, uz smeh se priseća Lalas.

„Znali smo da Bora za ozbiljno uzima te treninge jer je i on igrao fudbalski tenis.

„Za njega je bilo bitnije da vidi kako pojedinci prilaze toj tandem igri. Šta su u stanju da urade? Koliko takmičarski pristupaju igri? Kako podnose poraz? Kako biraju svog partnera na treningu?“

„Za mnoge od nas to je bilo suludo. Neki su to shvatali, ali neki i nisu, ali on je u svakom slučaju znao kako da testira naše strpljenje. Ali bio je to ludački metod“.

„Često kažem da je bio neka vrsta mešavine medveda Jogija i Jode, ali bi nas na kraju poštovanjem i u mom slučaju uvažavanjem i ljubavlju, pogurao napred. Bio je to njegov način testiranja“.

Za Lalasa je najveći test predstavljala njegova frizura.

Odbrambeni igrač koji je za reprezentaciju odigrao 96 utakmica, imao je dugačke lokne zlatne boje i bujnu bradu i postao je znak raspoznavanja za celu nacionalnu selekciju tokom prvenstva 1994, ali njegov izgled je privukao Milutinovića kada je po prvi put pravio plan za svoju ekipu.

„Imao sam zaista dugačku kosu i sećam se da me je, kad smo bili u Feniksu u Arizoni, Borin asistent pozvao na stranu i rekao mi: ‘Bora želi da se ošišaš“, kaže Lalas.

„Iznervirao sam se i počeo da se derem kako je ‘ovo Amerika’, pričao o individualzimu i ‘o ovome i onome’. Ali činjenica je da bih uradio bilo šta samo da ostanem u tom timu. Sećam se kako sam na kraju otišao niz ulicu do prvog frizera i konačno se ošišao.

„Te večeri smo imali sastanak i tada me je Bora video prvi put od kako sam se ošišao. Samo se pojavio, klimnuo mi glavom i prošao. Bilo je to godinu i po pre početka šampionata i nikada više ni reč nije rekao o mojoj frizuri ili izgledu, jer sam u tom trenutku prošao taj njegov test“.

„Želeo je da vidi moju reakciju jer je znao koliko mi je ta kosa značila. Od tog trenutka sam ponovo počeo da puštam kosu i jareću bradicu. Možda sam tada morao da se žrtvujem, ali sam bio rešen da se vratim još jači“.

I naravno, bilo je neminovno da Milutinovićev konačni spisak igrača za turnir izazove kontroverze jer je veliki broj popularnih domaćih igrača izostao sa njega.

Grupa u kojoj su bile mnogo hvaljena Kolumbija, talentovana Rumunija i Švajcarska Roja Hodžsona nikako nije smela da se shvati olako, iako je turnirski sistem mesto u 16 garantovao ne samo dvema prvoplasiranim ekipama, već su i četiri najbolje trećeplasirane selekcije mogle da računaju na plasman dalje.

„Bora je odlučio da naša odbrana mora da bude neverovatno dobro organizovana i da naš stav mora da bude igra koja će se bazirati na želji da ne izgubimo meč, a ne na moranju da se pobedi“, kaže Sampson.

„Terali smo naše protivnike da igraju ispred nas, umesto da ih pustimo da nam odu iza leđa.

„Takva taktika je funkcionisala jer smo imali dosta talentovanih igrača, pa su tako došli i slobodni udarci Erika Vinalde na našoj prvoj utakmici protiv Švajcarske ili neverovatne partije Ernija Stjuarta, Kobija Džonsa i Marsela Balboe protiv Kolumbije“.

Nerešen rezultat (1:1) sa Švajcarskom i pobeda (2:1) protiv Kolumbije – u tom meču je nesrećni autogol Andresa Eskobara doveo do njegovog ubistva – značili su da su Sjedinjene Države nakupile dovoljno bodova za prolaz u dalje takmičenje i pre poslednje utakmice u grupi.

Poraz (1:0) od Rumunije nije mogao da ih spreči da se plasiraju u dalje takmičenje.

Milutinović i njegova problematična grupa koledž igrača, uspeli su da ispune cilj.

Nagrada je bila plasman u 16 najboljih timova i susret sa kasnijim šampionom Brazilom na Dan nezavisnosti, što je bio savršen način da se pokažu američkim navijačima.

Bebetov gol u 72. minutu je rešio ovaj meč, ali je američka selekcija pokazala da može da se suprotstavi i najboljim timovima.

„Ako već morate da izgubite na prvenstvu sveta, onda je najbolje da se to dogodi u meču protiv šampiona, a ta brazilska reprezentacija je zaista bila veoma dobra“, kaže Lalas.

„I onda se sve odjednom završilo, tek tako. Sve je stalo, u treptaj oka shvatiš da si igrao ulogu u nečemu što je promenilo način na koji ljudi gledaju ovu igru. Bili smo vrlo ponosni što je nešto ostalo iza nas i što smo ispunili neka očekivanja“.

„Živeo sam od toga i maksimalno to eksploatisao i ničega mi nije žao. Voleo sam svaki trenutak u tom periodu i neverovatno sam ponosan na sve što smo postigli“.

Što se tiče Milutinovića, njegova misija je bila kompletirana.

Posle svega je otišao da trenira Nigeriju i Kinu na prvenstvima 1998. i 2006. godine i tako izjednačio rekord još jednog legendarnog trenera Karlosa Alberta Pereire tako što je i petu različitu reprezentaciju odveo na finalni turnir svetskog prvenstva u fudbalu.

Ali nikada više nije iskusio ništa slično kao sa američkom reprezentacijom 1994. godine.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]