argentinski navijači, argentinski fudbalski navijači

„Neki ljudi veruju da je fudbal pitanje života i smrti, a ja sam veoma razočaran tim stavom. Mogu da vas uverim da je mnogo, mnogo važnije od toga“.

Iako data u Engleskoj, izjava Bila Šenklija, legendarnog trenera Liverpula, možda bolje od bilo koje sociološke analize opisuje šta fudbal znači na drugom kraju sveta, u Argentini.

„Potpuno smo opsednuti fudbalom, na neki način je veći od života.

„Jedna od prvih stvari koju pitate kada se upoznajete je – za koga navijaš? To je ključna informacija u argentinskoj kulturi“, priča Fernando Romero Nunjez, sportski novinar Buenos Ajres Heralda, za BBC na srpskom.

U zemlji svetskih prvaka, u kojoj Dijego Armando Maradona ima status božanstva, a Lionel Mesi ‘prvog do fudbalskog Boga’, zvanična istorija kaže da je utemeljivač fudbala krajem 19. veka bio škotski učitelj Aleksandar Votson Haton.

Ali fudbal je imao i drugo osnivanje – na ulicama, gde je dobio identitet, kaže Nikolas Kampisi, argentinski pisac i profesor na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu.

„U prvim decenijama 20. veka, ljudi u imigrantskim naseljima su počeli da igraju i popularizuju sport.

„To više nije bio sport povezan sa disciplinom, sa institucionalnim okruženjem, već sa improvizacijom“, kaže Kampisi za BBC na srpskom.

Kao i svake četiri godine, Argentina i ovog leta na nogama prati nacionalni tim na Svetskom prvenstvu u SAD, Kanadi i Meksiku.

Slavlje navijača u Buenos Ajresu, argentinski navijali, navijači argentine, argentinka ljubi repliku trofeja svetskog fudbalskog šampiona

Argentinski začin za svetski fudbal

Dok se tokom 19. veka mlada nacija, nezavisna od Španije, još formirala, fudbal je postao deo svakodnevice za veliki broj doseljenika, posebno iz Italije i sa Pirinejskog poluostrva, koji su stigli u Argentinu u potrazi za srećom.

„Fudbal je postao način na koji je zemlja integrisala imigrante u naciju koja se tek gradila.

„Osnivani su klubovi, građene snažne veze sa lokalnim zajednicama, a onda se ta veza prenela na nacionalni nivo i reprezentacija je početkom 20. veka postala izvor ponosa“, objašnjava Džošua Nadel, istoričar i autor knjige „Zašto je fudbal važan u Latinskoj Americi„, za BBC na srpskom.

Glavni rival argentinske reprezentacije u prvim decenijama bio je Urugvaj, od koga su izgubili prvo finale Mundijala 1930.

Posle toga ‘titulu’ ubedljivo najvećeg protivnika preuzeo je Brazil.

„Fudbal ne odražava samo zemlju, već je svojevrsna kulturna mašina u koju je utkano mnogo faktora – imigracija, shvatanje nacije, emocije i politički sukobi.

„Kroz fudbal, zemlja projektuje sliku o sopstvenom identitetu“, ocenjuje pisac Nikolas Kampisi.

Argentina nije izuzetak, u mnogim zemljama sveta fudbal je vrlo važan, a pobede i porazi reprezentacije doživljavaju se veoma intenzivno.

„Ali naša specifičnost najpribližnije može da se opiše rečju picardilla – što se prevodi kao lukavstvo ili prevara.

„To nije nastalo u britanskim školama, već u imigrantskim naseljima.

„I to je stil koji povezujemo sa Argentinom, Maradonom, Mesijem – to je naš izum u istoriji fudbala“, dodaje Kampisi.

Lionel Mesi ljubi trofej svetskog prvaka u Kataru 2022.

Fudbal, krv i teror

Argentina je do sada tri puta osvajala titulu svetskog prvaka – 1978. kao domaćin i sa prvom zvezdom Mariom Kempesom, 1986. u Meksiku predvođena Dijegom Armandom Maradonom i 2022. u Kataru, na čelu sa Lionelom Mesijem.

Debitantski naslov osvojen je u mračno vreme diktature vojne hunte na čijem čelu sa nalazio Horhe Videla.

Na jednoj strani fudbal i slavlje – na drugoj krv i smrt.

„Nedaleko od stadiona ‘Monumental’ u Buenos Ajresu, bila je vojna škola Esma, jedno od glavnih mučilišta.

„Politički zatvorenici iz Esme rekli su da su mogli da čuju slavlje sa stadiona kada Argentina postigne gol“, kaže Kampisi.

Fudbaleri Argentine proslavljaju titulu 1978. u Buenos Ajresu

Tokom „Prljavog rata“ protiv levičarskih političara i njihovih pristalica, kako je nazvana vladavina vojne hunte od 1976. do 1983, ubijeno je između 10.000 i 30.000 ljudi, piše enciklopedija Britanika.

Uprkos optužbama za represiju, političke progone i ubistva, Svetska fudbalska federacija (FIFA) nije promenila odluku o domaćinu Mundijalu koja je doneta 1966.

„Godinama kasnije su nekadašnji zatvorenici svedočili kako ih je tajna policija vozila automobilima po gradu, da vide proslave pobeda i govorile: ‘Gledajte, nikoga nije briga za vas i vašu patnju“, opisuje istoričar Džošua Nadel.

Božija ruka

Maradona postiže drugi gol protiv Engleske 1986.

Kroz istoriju, argentinski fudbal nikad nije bio samo fudbal.

Ali je često bio neka vrsta utočišta i ‘leka’ za poteškoće i nestabilnosti sa kojima se zemlja suočavala.

„Argentina nije uvek najlakša zemlja za život, sa svim ozbiljnim privrednim i političkim problemima.

„Zato je fudbal za mnoge ljude oduvek bio beg, pa svakog vikenda idu na stadion da prate klub koji vole, kao i reprezentaciju kada je na velikim takmičenjima“, govori Piter Kouts, Britanac koji 12 godina živi u Argentini, za BBC na srpskom.

Vojna hunta je pala 1983, pošto je godinu dana ranije Argentina poražena u oružanom sukobu sa Velikom Britanijom oko Folklandskih Ostrva ili Malvina, kako ih zovu u južnoameričkoj zemlji.

Pogledajte video o ratu za Folklandska Ostrva

Nekoliko godina po završetku rata, ‘Gaučosi’ su obradovali navijače trijumfom na Svetskom prvenstvu 1986. u Meksiku.

Za mnoge navijače, ne samo argentinske, Dijego Maradona se sjajnim partijama na tom šampionatu etablirao kao najbolji fudbaler svih vremena.

Iako je u finalu posle produžetaka Argentina pobedila tadašnju Zapadnu Nemačku, utakmica o kojoj se najviše raspravljalo je pobeda nad Engleskom (2:1) u četvrtfinalu.

„Rat je još bio svež u glavama Argentinaca, a Maradona i ostali igrači su meč shvatili kao neku vrstu osvete.

„Rekli su da su igrali za mladiće koji su poginuli na Malvinima i tako se politika opet uključila u fudbal“, kaže Nikolas Kampisi.

Oko 650 Argentinaca i 260 Britanaca je poginulo u ratu za ostrva u južnom Atlantskom okeanu.

Maradona je dao oba gola protiv Engleske, prvi kada je rukom savladao golmana, a drugi pošto je predriblao celu odbranu.

„Prvi gol, nazvan Božja ruka, otelotvoruje karakteristike argentinskog fudbala, jer to je pikardilja – oštroumnost, ulična pamet.

„A drugi pogodak je gol veka, otelotvoruje još jedan aspekt – dribling – nastao kao sušta suprotnost britanskoj disciplini i rigidnosti“, opisuje Kampisi.

Maradona je na tom šampionatu proglašen za najboljeg igrača turnira, a Argentina se tada izjednačila po broju osvojenih trofeja sa lokalnim rivalom Urugvajem.

Iskupljenje u Kataru

Mural posvećen Dijegu Maradoni u Buenos Ajresu

Argentina je dva puta u novijoj istoriji izgubila finala Mundijala, oba puta od Nemačke – 1990. i 2014. godine.

Ako su navijači, uz razočaranje zbog tih neuspeha, ipak oprostili poraze i Maradoni i Mesiju, generacija koja je učestvovala na SP 2002. nije bila te sreće.

Te godine Gauočose su predvodili Gabrijel Batistuta, Havijer Zaneri i Huan Sebastijan Veron, ali nisu prošli grupu – što je bio najgori rezultat od 1962.

„Uh, to je baš bilo loše, mediji su rezultat predstavili kao poniženje, mada je tadašnji selektor Marselo Bijelsa kasnije pokazao kakav je trener kroz karijeru“, priseća sa novinar Romero Nunjez.

Dugo su navijači Argentine čekali da njihova ekipa osvoji trofej svetskog šampiona, preživeli su i još nekoliko poraza Gauočosa u finalima Kopa Amerike, kontinentalnog prvenstva.

Bilo je navijača koji su Mesija krivili za neuspehe, a kada je 2016. najavio da se povlači iz reprezentacije, izazvao je brojne reakcije.

„Tek kada se privremeno penzionisao, Argentinci su shvatili da ne treba da ga odbace jer je nesumnjivo najbolji igrač.

„Vratio se i dobio veću podršku, što je konačno dovelo do osvajanja Svetskog prvenstva“, kaže Piter Kouts, jedan od voditelja podkasta „Hand of pod“.

Ali čekanju je došao kraj 2022. u Kataru.

„Kao da se u tom trenutku Mesi ‘iskupio’ za celu karijeru i skinuo sa sebe ogroman teret“, kaže istoričar Džošua Nadel.

Argentina je u finalu te godine posle penala pobedila Francusku, a Mesi je golovima i asistencijama obeležio turnir i proglašen je za najboljeg igrača.

argentina, argentinski navijači, fudbal u argentini

Panteon najvećih ne može bez njih

Maradona i kubanski lider Fidel Kastro, oktobar 2005.

Istoriju druge najveće južnoameričke zemlje obeležile su značajne ličnosti poput pisca Horhea Luisa Borhesa, pevača Karlosa Gardela, političara Huana Perona i njegove supruge Evite i revolucionara Ernesta Če Gevare.

Njima uz rame stoje i Maradona i Mesi, tvrdi pisac i profesor Nikolas Kampisi.

„Oni su među glavnim simbolima argentinskog identiteta“, nema dilemu.

Pisac Borhes prezirao je fudbal, dok je Peron kao predsednik finansirao izgradnju fudbalskih stadiona, a ovaj sport pokušavao da koristi za jačanje sopstvene popularnosti među radničkom klasom.

„Svi oni su u panteonu slavnih Argentinaca, i Maradona i Mesi i Peron…

„Samo što fudbaleri, pisci i muzičari nisu polarizujuće ličnosti kao što je to bio Peron“, objašnjava istoričar Nadel.

Iako u fudbalskom smislu mnogi stavljaju znak jednakosti između Mesija i pokojnog Maradone, navijači u Argentini često znaju da istaknu razlike i u temperamentu, pa i ponašanju velikana.

Maradona je odrastao u siromašnom kvartu Buenos Ajresa, dok je Mesi kao dečak otišao u Barselonu, gde je stekao svetsku slavu.

„Dijego je doživljavan kao veći, tipičniji Argentinac, čovek iz naroda, a Mesijevo odrastanje u Evropi uvek je stvaralo određenu odbojnost kod navijača“, govori Piter Kouts.

Kada se pojavio na velikoj sceni u dresu Barselone 2004, Mesi je bio tih i povučen i retko je davao izjave.

Takav imidž se menja tek kada se u leto 2016. na kratko povukao iz reprezentacije.

„Postao je otvoreniji, češće je ulazio u sukobe na terenu i van njega i izašao je iz ljušture tihog, stidljivog dečaka“, analizira novinar Romero Nunjez.

Pogledajte video: Krunisanje Mesija u Kataru 2022.

Za razliku od uglavnom tihog Mesija, Maradona je tokom, a pogotovo po završetku igračke karijere, više puta govorio protiv onoga što je video kao američki imperijalizam i sastajao se sa levičarskim političarima poput Fidela Kastra, Uga Čavesa i Eva Moralesa.

„Maradona je smatran čovekom koji se nikada nije pokorio tržištu i podržavao je levičarsku politiku protiv kapitalizma i širenja neoliberalizma“, kaže pisac Kampisi.

Mesi se nije isticao političkim izjavama, ali se našao na meti kritika nekih Argentinaca u otadžbini jer je posetio Belu kuću kada je njegov Inter Majami osvojio američku MLS ligu i rukovao se sa Donaldom Trampom.

„Bio je to jedan od onih trenutaka kada su ljudi rekli: ‘Dijego to ne bi uradio ili bi makar rekao nešto“, ističe Piter Kouts.

Gde prestaje fudbal, a počinje politika

Fudbal i politika i danas u Argentini idu ruku pod ruku.

Slikovit je slučaj Maurisija Makrija, koji je prvo bio uspešni predsednik Boke Juniors, uz River Plejt, najvećeg kluba zemlji, a zatim od 2015. do 2019, šef države.

A aktuelni desničarski predsednik Havijer Milei sukobio se sa Klaudijom Tapijom, prvim čovekom fudbalskog saveza.

Razlog: plan predsednika da omogući ulazak stranih investitora u klubove, u čijoj vlasničkoj strukturi sada dominiraju članovi i navijači.

„To je sukob identiteta oko toga šta je argentinski fudbal – da li je to profitni model, sa stranim investitorima kao vlasnicima ili te institucije pripadaju članovima kao što je bilo kroz istoriju“, objašnjava Nikolas Kampisi.

Milei je poznat kao veliki Trampov saveznik, prijatelj milijardera Ilona Maska i vrlo oštar kritičar levice.

Navijačica sa majicama sa likovima Mesija i Maradone

Sa takvim prožimanjem i snažnim emocijama, teško je izabrati koji je pehar najdraži.

„Svaki član tima iz 1986. ima status mitskog bića – i selektor Karlos Biljardo, Buručaga sa golom u finalu i Braun koji je igrao sa iščašenim ramenom.

„Ako pitate Argentince da navedu pet najvećih zemljaka, Maradona je jedini koji će uvek biti tu“, bez dileme je novinar Romero, navijač Velez Sarsfilda.