U noći 29. oktobra 1969. godine, dvadesetjednogodišnji student Čarli Klajn sedeo je zguren nad kompjuterskim ekranom u sobi bez prozora sa zidovima boje pistaća na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA).

Dok ga je nadgledao njegov mentor iz kompjuterskih nauka Leonard Klajnrok, Klajn je pažljivo otkucao jednu jedinu reč.

Nekoliko trenutaka kasnije, na ekranu oko 560 kilometara dalje na Univerzitetu Stenford, pojavila se Klajnova poruka: „Lo“, glasila je ona.

Bio je to klimav početak (sistem se srušio pre nego što je Klajnova poruka „Login“ mogla da se prenese do kraja), ali su obe strane slavile: bio je to prvi put da su dva kompjutera komunicirala virtuelno.

I to je obeležilo rođenje onoga što će postati poznato kao internet.

Onomad se on zvao Arpanet – komunikacioni sistem koji je osmislilo američko Ministarstvo odbrane da bi omogućilo deljenje informacija između umreženih kompjutera.

Pedesetak godina kasnije, internet je izrastao iz svog eksperimentalno vojnog ranog detinjstva koje se sastojalo od svega četiri kompjutera u civilno i komercijalno zrelo doba sačinjenog od beskrajnog globalnog sajber-prostora.

U stvaranju tehnologije koja vam omogućuje da čitate ove reči na ekranu danas učestvovale su hiljade ljudi.

Mnogi od njih bile su žene.

Tu je bila Radija Perlman, američka inženjerka i matematičarka koja je pomogla da internet ruting postane pouzdan i da može da se proširuje.

Tu su bile i Karen Spark Džons, britanska kompjuterska naučnica na čijem radu se zasniva većina pretraživača i njena zemljakinja Sofi Vilson, koja je bila ključna za dizajn mikroprocesora BBC Mikro i ARM koji se mogu naći u više od polovine svetske elektronike danas.

„Žene su zaista bile ključne za rani rad na računaru i programiranje“, kaže Mar Hiks, vanredna profesorka istorije sa Instituta za Tehnologiju Ilinoisa.

Ali njihovi napori često nisu bili prepoznati, kaže dama Stefani Širli, koja je osnovala žensku softversku kompaniju šezdesetih.

I iako su u stvaranju interneta učestvovale brojne žene, njime su „naravno, dominirali muškarci“, kaže ona.

Žena sa transparentom

Tolga Akmen/AFP/Getty Images
Iako su mnoge žene radile na tehnologiji koja je omogućila nastanak interneta, kompanije koji dominiraju IT sektorom danas uglavnom vode muškarci

Preciznije: strejt beli muškarci, od kojih su mnogi potekli iz Silicijumske doline.

Ali kakav bi internet bio da je heterogenije grupa – ljudi svih boja kože, rodova i seksualne orijentacije – pomogla u izradi internet usluga i sistema koje koristimo danas?

Šta bi bilo da su žene i manjine dobile više mesta za stolom i imale veću moć odlučivanja u njegovoj izradi?

Iako je nemoguće vratiti se i izmeniti istoriju, ovo hipotetičko pitanje otkriva na koji način su muškarci ostavili neizbrisiv trag na internetu – od načina na koji je on ustrojen i kako izgleda, sve do sredstava preko kojih ga koristimo da se izrazimo i komuniciramo sa drugima.

Ne može se uzeti zdravo za gotovo, naravno, da bi se žene i manjine na vrhu nužno ponašale drugačije, ali mnogi veruju da bi.

Ako jeste tako, kako bi izgledale te drugačije odluke?

I da li bismo imali alternativni internet koji bi bio pravičniji i bezbedniji za svakoga?

Šarlot Veb, koja predaje internet ravnopravnost na Univerzitetu umetnosti u Londonu i suosvnivačica neprofitnog Feminističkog interneta, veruje da bi onlajn svet mogao biti zasnovan na drugačijem poslovnom modelu kad bi žene i manjine bile na njegovom čelu.

Danas većinu internet platformi pokreće jedna jedina želja: da se sakupe informacije o korisnicima, da se oni bombarduju ciljanim reklamama i da se generiše dobit.

„Društvene mreže na prvo mesto stavljaju oglašavanje, prihode, pažnju, ekonomiju“, kaže Veb, što ona veruje da proističe iz „patrijarhalne“, „kapitalističke“ , dominantno „belačke“ orijentacije.

Naravno, ženski i manjinski rukovodioci takođe mogu biti motivisani zaradom.

Da sve bude zanimljivije, u nekim zemljama kompanije sa više ženskih članica u upravnim odborima obično imaju bolji učinak od onih kojima dominiraju muškarci, među kojima neke od najvećih kompanija na svetu.

Ali Veb misli da bi one mogle biti otvorenije prema prihvatanju različitih poslovnih modela – na primer, onih koji demonstriraju ekološku održivost, socijalnu pravdu, korporativnu odgovornost, ljudska prava i kolektivnu emancipaciju.

„Mislim da je verovatnije da će ovi modeli isplivati ako su raznovrsniji ljudi na položajima moći, koji dolaze sa drugačijim perspektivama, tradicijama i motivacijama“, kaže ona.

Raznovrsniji tim bi takođe za posledicu mogao da ima internet koji je internacionalniji u svojoj postavci, sa većom osetljivošću i svešću o nezapadnim kulturama.

To bi izbeglo neprijatne „netaktične“ situacije, kao kad je 2016. Indijski vrhovni sud naredio Guglu, Jahuu i Majkrosoft Bingu da uklone reklame koje nude ultrazvučna i prenatalna testiranja pola.

Ove usluge su ilegalne u zemlji sa jednom od najneizbalansiranijih razmera među polovima i najvišom stopom ženskog čedomorstva na svetu.

Pretraživači su takođe bili primorani da blokiraju 43 ključne reči u vezi sa takvim testiranjem.

„Da je bilo više ljudi obojene kože, možda bi postojala veća svest da kad radimo u nekoj zemlji, moramo da posedujemo ekspertizu da bismo bolje razumeli lokalnu situaciju“, kaže Anupam Čander, profesor prava i tehnologije sa Univerziteta Džordžtaun u Vašingtonu, u SAD.

„Potrebno je veoma specifično kulturološko predznanje da bi se razumelo da je nešto problematično.“


Možda će vas zanimati i ova priča:

Dan žena i protest u Beogradu: „Za radna prava, za pravdu, za mir”
The British Broadcasting Corporation

Sa heterogenijom ekipom zaduženom za stvaranje interneta, doživeli bismo i multilingvalnije internet okruženje.

Trenutno može da se čuje kritika da internetom dominira engleski jezik i tek šačica drugih jezika.

Na svetu postoji skoro 7.000 jezika i dijalekata, ali njih samo 10 njih zaslužno je za skoro 80 odsto svog internet sadržaja.

Alati za bezbednost na internetu takođe bi mogli da izgledaju drugačije.

Na primer, korisnici društvenih mreža mogli bi da verifikuju naloge a da ne moraju da otkrivaju svoje telefonske brojeve, kao što Fejsbuk – najpopularnija platforma na svetu danas – i Vocap, u vlasništvu Fejsbukove roditeljske kompanije Meta, trenutno zahtevaju.

To bi moglo korisnike da učini manje izloženim netraženim porukama ili da se izbegne da njihove kućne adrese i druge informacije povezane sa curenjem telefonskih brojeva budu otkrivene u hakerskim incidentima.

Žena sa minđušama na kojima je ispisan slogan pokreta za ljudska prava Afroamerikanac

Aimee Dilger/Getty Images
Crnkinje su se u ranoj fazi posebno nalazile na meti internet trolova na društvenim mrežama

Oni bi takođe mogli da imaju opciju da koriste pseudonim na svojim nalozima.

Većina drugih platformi to dozvoljava, ali „u ovom trenutku, Fejsbuk i dalje mora da zna vaše pravo ime“, kaže Anja Kovač, direktorka Projekta internet demokratije, nevladine organizacije iz Delhija.

Međutim, „postoji obilje dokaza da to šteti ugroženima“, kaže ona.

Na primer, transrodnoj ženi koja se nalazi usred tranzicije ili osobi u Indiji koja bi mogla da se nađe na meti zbog kaste.

Neka istraživanja ukazuju na to da bi anonimnost zapravo mogla da dovede do boljeg ponašanja na internetu.

Fejsbuk je 2015. najavio kompromis u svojoj politici prema pravim imenima kako bi omogućio nekim članovima da zatraže korišćenje pseudonima ako dokažu da se nalaze u „posebnim okolnostima“, ali bi i dalje morali da verifikuju vlastiti pravi identitet.

Grupe aktivista kritikovale su ovaj potez, jer on zahteva od ljudi koji su potencijalno ugroženi da otkrivaju intimne detalje privatnih života.

Portparol Fejsbuka kaže da se pravo ime na njihovom sajtu traži da bi se sprečilo izdavanje za drugoga i razotkrilo lažno predstavljanje.

„Namera naše politike autentičnosti je da stvori bezbedno okruženje u kom ljudi mogu da veruju jedni drugima i pozovu jedni druge na odgovornost“, kaže on.

Veb, međutim, veruje da je taj stav kratkovid.

„Ako ste belac iz Silicijumske doline ili Silicijumske zaobilaznice u Londonu, ako nikad niste doživeli ništa od sitnih mikroagresija do veoma teškog nasilja čitavog života, onda nije vaša prirodna sklonost da razmišljate o tim stvarima kad osmišljavate nove tehnologije“, kaže ona.

Ali žene i manjine nose najveći teret onlajn zlostavljanja.

Celokupno gledano, skoro svaka šesta od deset žena na svetu doživi neki oblik internet nasilja, kao što je pokazalo istraživanje iz 2020. sprovedeno na više od 14.000 mladih žena iz 22 zemlje.

Druga studija sprovedena na više od 1.600 slučajeva osvetničke pornografije pokazala je da su 90 odsto žrtava žene.

A 2020. godine, anketa Istraživačkog centra Pju pokazala je da su žene u SAD tri puta sklonije od muškaraca da dožive seksualno zlostavljanje na internetu.

Sedam od 10 lezbejskih, gej ili biseksualnih odraslih osoba doživelo je zlostavljanje, za razliku od četiri od 10 strejt odraslih osoba.

A više od polovine (54 odsto) crnačkih ili hispano meta smatralo je da je rasa glavni pokretački faktor za zlostavljanje izvršeno na njima, za razliku od 17 odsto belih meta.

Zbog ovog dispariteta, žene i manjine sklonije su da „misle o graničnim slučajevima“ u kojima bi grupe ljudi mogle da budu zanemarene, „da anticipiraju probleme i predvide načine na koje bi tehnologija mogla da bude zloupotrebljena“, kaže Veb.

Da su one bile zadužene za stvaranje interneta, mogle su na prvo mesto da stave bezbednosne mere.

I mogle su to da učine od samog početka.

Društvene mreže kao što su Fejsbuk, Tviter i Redit, na primer, sada zabranjuju osvetničku pornografiju na stranicama.

Ali oni su to učinili tek 2015. godine – otprilike deceniju otkako su pokrenute – pošto su se suočile sa pritiscima vodećih aktivistkinja, kaže Čander.

„To je trebalo da bude politika od samog početka“, dodaje on.

Nijedna od platformi koje je BBC kontaktirao nije bila voljna da objasni zašto joj je trebalo 10 godina da počne da primenjuje tu politiku.

Žena sa iscrtanim licem

Tolga Akmen/AFP/Getty Images
Žene često posmatraju svet tako da mogu da vide probleme koje bi muškarci inače prevideli

Kad je Tviter prvi put pokrenut 2006, oni su „ponosno objavili da će biti krilo slobode govora partije slobode govora“, kaže Čander.

Njegovi tvorci – četiri belca, od kojih su dvojica bili bivši radnici Gugla – zamislili su platformu na kojoj će ljudi moći da iznose misli otvoreno, bez obzira na to kakve su one.

Ali 10 godina kasnije, Tviter je uveo mere protiv govora mržnje, koji se do tog trenutka već otrgao kontroli – analiza iz 2016. pokazala je da od 19 miliona tvitova iz četvorogodišnjeg perioda, 40 odsto sadržao rasno uvredljivi jezik.

Danas je Tviter „mnogo više zaštitnički orijentisana platforma“, kaže Čander.

„Ali kasno su se uključili u tu igru.“

„Mislim da bi da su ga vodile žene, one prepoznale problem mnogo ranije zato što je veliki deo neprijateljstva na internetu usmeren protiv žena, naročito žena obojene kože koje se dvostruko nalaze na meti“, kaže on.

Hiks dodaje: „Mnogo žena, naročito crnkinja, upozoravalo je na načine na koje se ove platforme zloupotrebljavaju za promociju dezinformacija i napade na crnce.“

Na primer, 2014. pokrenut je hešteg #YourSlipIsShowing kako bi se iskorenili lažni Tviter nalozi koje su otvorili trolovi izdajući se za crne feministkinje.

Trolovi su ubrzo odustali od svoje kampanje dezinformisanja, ali su se ponovo pojavili dve godine kasnije kao alt-desnica, šireći lažne vesti pred američke predsedničke izbore 2016.

„Crnkinje su prepoznale taktiku alt-desnice na Tviteru na kilometar“, kaže Hiks.

„Ali ljudi ih nisu slušali sve dok Donald Tramp nije bio izabran za predsednika.“

Da žene imaju veću kontrolu nad internetom, to bi bilo veoma drugačije mesto u vizuelnom smislu

Da se one pitaju, pored naglaska na bezbednosnim svojstvima, žene i manjine mogle bi da moderiraju internet sadržaj veoma drugačije.

Pretraživači i društvene mreže oslanjaju se na mešavinu ljudskih moderatora i veštačke inteligencije da bi otkrivali ilegalne, opscene, uvredljive ili lažne materijale na svojim stranicama.

„Pravila o moderaciji sadržaja obično neproporcionalno cenzurišu sav sadržaj koji se ne uklapa u heteronormativne tradicije koje su ukorenjene u sistemu i ljudima koji ih moderiraju“, kaže Ari Voldman, profesor prava i kompjuterskih nauka na Univerzitetu Nortistern.

Karolina Ar, istraživačica koja proučava internet zlostavljanje na Univerzitetu Nortambrija u Velikoj Britaniji, slaže se s tim.

Moderacija sadržaja „oponaša ono što čini patrijarhat, a to je odlučivanje šta žene smeju ili ne smeju da rade sa telima, a potom ih kažnjava ako odstupe od prihvaćene putanje.“

Ona smatra da bi, kad bi žene imale veću kontrolu nad internetom, to bilo veoma drugačije mesto u vizuelnom smislu.

Ar je strastvena plesačica na šipki koja redovno objavljuje slike i snimke vežbanja na internetu.

Iako ne nudi seks i ne objavljuje potpuno golišave fotografije, Ar se desilo da joj se nalozi na TikToku i Instagramu obrišu ili „zabrane iz senke“ – kada je sadržaj blokiran na način koji nije odmah očigledan korisniku – u više navrata.

U jednoj skorašnjoj prilici Instagram je stupio u vezu sa Ar dan kasnije da bi joj rekao kako je njen nalog povraćen posle „greške u moderiranju sadržaja“.

„Ponekad su žene zabranjene samim svojim postojanjem u vlastitim telima, kad čak ni ne izvode seksualni čin“, kaže Ar.

Ona ističe da je ples na šipci sport koji su stvorile striptizete, izazivajući veliku zbunjenost algoritama na društvenim mrežama.

Neke od njenih crnih prijateljica „plus veličine“ koje su objavile slike u bikiniju takođe su bile obeležene „pretnjama da će im nalozi biti obrisani“, kaže ona.

„To se desilo čim im je slika objavljena, zbog čega mislim da se radilo o algoritamskom moderiranju.“

„To se ne dešava muškarcima“, kaže Ar.

„Očigledno u očima onih koji su pravili društvene mreže, biti žena automatski znači seks.“

Kad bi žene ili manjine bile glavne, ljudi bi se možda osećali slobodnije da se izraze bez straha od cenzure ili odmazde, smatra Ar.

Rezultati pretraga takođe bi mogli biti manje seksistički.

„Ono što vidimo na internetu samo dodatno učvršćuje negativne stereotipe o ženama, koje su često hiperseksualizovane“, kaže Suzi Dun, vanredna profesorka prava na Univerzitetu Dalhausi u Kanadi.

Žena za kompjuterom

Renata Angerami/Getty Images
Bezbednosna svojstva koja pomažu da se zaštite ugrožene grupe na internetu mogla bi da budu prenesena iz nekog ranijeg stadijuma

U svojoj knjizi iz 2018. godine Algoritmi tlačenja, Safija Nobl, vanredna profesorka informacionih studija sa UCLA, požalila se kako pretrage za latino, azijskim ili hispano devojkama često vode do porno stranica.

A Gugl funkcija automatskog završavanja rečenica prilikom pretraživanja u slučaju „žene treba da…“ sa „ostanu kod kuće, budu robinje, budu u kuhinji“ (kad ukucate „žene ne smeju da…“ dovodi do slično seksističkih rezultata kao što su „imaju prava, glasaju, rade“).

To je trend koji su Ujedinjene nacije istakle u kampanji iz 2013. o ukazivanju na probleme.

Internet pretrage takođe umeju da budu rasističke, piše Nobl.

Ona navodi primere kako reči kao što su „lep“ i „profesor“ u ogromnoj većini slučajeva donose slike belaca i kako guglanje „neprofesionalne frizure za posao“ izbacuje slike crnkinja – što je dovelo do opšteg nezadovoljstva 2016.

Čak i pretraga samo „žena“ ili „devojka“ donosi slike koje su u ogromnoj većini belačke.

To je rezultat pristrasnih praksi koje su „preuzete bez razmišljanja“ iz ranijih industrija i tehnologija, prema istraživačima kao što je Džonatan Kon, koji proučava digitalnu kulturu na Univerzitetu u Alberti.

Rezultati pretraga mogu da postanu pristrasni kad programeri koriste setove podataka za obučavanje koji nisu dovoljno raznovrsni – što je moglo da se izbegne da postoji više ženskih ili manjinskih kodera, koji bi mogli da pruže širi referentni sistem.

Ipak, mora se napomenuti da internet nije uvek mračno mesto za žene i manjine.

On im je pružio i platformu za deljenje vlastitih iskustava.

Na primer, #MeToo i #BlackLivesMatter pokrenuli su globalne pokrete protiv seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja, baš kao i rasizma.

On je pružio i ranije nedovoljno zastupljenim osobama glas i sredstva za stvaranje sadržaja koji ih „precizno predstavlja u pravom svetlu i pokazuje kako izgleda njihov život“, kaže Dan.

Najvažnije od svega, on mnogima pruža i osećaj zajedništva.

„Ja sam kao dete odrasla u severnoj Kaliforniji, ali ako ste, na primer, transrodni tinejdžer u Jukonu, možda ste jedini“, kaže Dan, govoreći o najmanje naseljenoj pokrajini u njegovoj zemlji.

„Ali uz internet, vi možete da pronađete sebi slične.“

„Grupe ljudi koje bi se u prošlosti možda osećale usamljeno sada pronalaze svoje mesto na internetu“, kaže ona.

Ali kad je u pitanju zamišljanje alternativnog interneta koji vode žene i manjine, važno je ne idealizovati situaciju, upozoravaju stručnjaci.

Sticanje dobiti – ključni aspekt današnjeg interneta – i dalje bi verovatno bila glavna pokretačka snaga.

Bilo da ste kvir ili crni, „i dalje možete da budete kapitalista koji izvlači podatke od drugih ljudi“, kaže Voldman.

A nema garancija da bi se žene i manjine ponašale drugačije od muškaraca ako bi dospele na vrh.

„Kad bi naša društva bila organizovana kao matrijarhat ili nešto gde bi oni imali svu moć, mogli bi da rade šta god požele, bez obzira na posledice“, kaže Hiks.

„Mogli bismo da završimo u jednako problematičnoj situaciji.“

Alternativni internet „bio bi mnogo inkluzivniji“, dodaje Ebigejl Kurlu, doktorantkinja sa Univerziteta Karlton u Otavi, koja istražuje trolovanje na društvenim mrežama.

„Ali ne znam da li bi on bio utopijski.“

To je zato što većina problema na internetu potiče iz stvarnog sveta.

„Društvene mreže su samo ogledalo društva“, kaže Lilijan Edvards, profesorka prava, inovacija i društva sa Univerziteta u Njukaslu.

Da bismo se izborili sa problemima sa kojima se suočavaju žene i manjine na internetu, moramo da se pozabavimo sa diskriminacijom i nasiljem sa kojima se oni suočavaju van njega.

To znači pružiti bolji pristup obrazovanju, zdravstvu, stanovanju i tako dalje.

„Ljudi koji imaju nekakav udeo u društvu obično ga ne potkopavaju ispod sebe“, kaže Edvards.

Kurlu se slaže.

„Kad zajednice ojačaju, ljudi postanu manje nasilni i skloni sukobima“, kaže ona.

„Da bismo imali velike promene na internetu, moramo da imamo velike promene u stvarnom životu“, dodaje.

Možda će se tek tada, bez obzira na rod ili grupu koja drži kontrolu, internet vratiti onome kako ga je Klajn prvobitno zamislio kad je poslao onu prvu poruku od dva slova „Lo“ – kao način da komuniciramo među sobom.


Možda će vam i ova priča biti interesantna:

Misterija nestanka kineske novinarke Sofije Huang Šuećin
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.