Sedam dana kasnije, više ništa nije isto.

Đaci beogradske Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u sredu će se ponovo naći na mestu gde je pre nedelju dana ubijeno osam učenika i čuvar.

Mada predstavnici vlasti upozoravaju da povratak nije obavezan, deo roditelja se tome i dalje protivi.

„Suviše je rano da se deca vrate u istu školu, isti ambijent u kome se desio takav zločin.

„Mislim da bi i za nas odrasle bilo vrlo traumatično da se posle sedam dana nađemo na istom mestu, a ne za decu koja su u mnogo manjoj meri sposobna da emotivno obrade sve ono što se dogodilo i da izađu na kraj sa emocijama“, kaže Vera Spasenović, profesorka pedagogije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.

Predlaže da đake iz te škole izmeste u neki drugi prostor ili neku školu koja ima jednosmensku nastavu, u zavisnosti od mogućnosti.

„To važi za sve, a pogotovo decu iz tog razreda.

„Nezamislivo mi je da oni ulaze na ista vrata, prolaze kroz isti hodnik posle sedam dana, to je nehumano“, kaže Spasenović, dodajući da je sad vreme da škola pokaže da je i vaspitna, a ne samo obrazovna institucija.

• Kako razgovarati sa decom posle tragedije u školi
• ‘Mama, šta je to tragedija’
• Psihološkinja iz Velike Britanije: „Kada prođe trauma, ostaje dugačak proces tugovanja“

Sličnog stava je i psihološkinja Jovana Trbojević Jocić, docentkinja na Univerzitetu u Kragujevcu, jer se radi o deci osnovnoškolskog uzrasta.

„Ideja da se deca vrate u istu školu sedam dana od traumatičnog događaja i to na isti dan kada se događaj desio, može dovesti do povećanja psiholoških teškoća i ponovne traumatizacije.

„Prerano ponovno izlaganje prostoru u kom se desio događaj je kao da ih stavljate u poziciju da se bore bez adekvatnih alata“, kaže Trbojević Jocić.

Ocene su sada manje važne i ne treba insistirati na gradivu, već na toploj opuštajućoj atmosferi i razgovorima, upozoravaju stručnjaci.

Tako će, prema najavama, i izgledati prva dva skraćena časa u OŠ „Vladislav Ribnikar“.

Kako će izgledati nastava u sredu?

Za prva dva časa planiran je grupni razgovor o traumatskom iskustvu, rekla je za N1 Snežana Vuković, šefica odseka za ljudska i manjinska prava Ministarstva prosvete.

Prema njenim rečima, važno je da đaci iskustvo traume obrade zajedno sa nastavnicima, ali i sa psihoterapeutima iz tima stručnjaka koji je formiran.

„Ništa ne sme da ostane nedorečeno i neobrađeno.

„Biće još vremena kada će oni moći da kroz razne situacije pokažu sećanje na svoje drugove i na takav način otuguju“, kaže Vuković za N1.

Od trećeg časa nastavnici će videti da li deca imaju potrebu da uđu u rutinu i počne nastava ili će se vratiti kući.

Na roditeljima je, dodaje, da procene da li dete treba da dođe u školu, budući da ne sme da dolazi sa strahovima.

U ponedeljak je za učenike od prvog do četvrtog razreda u ovoj školi organizovan produžen boravak za decu koju roditelji nemaju kome da ostave.

Uloga roditelja

Sada su korisna zdravorazumska rešenje, stručnjaci nemaju „magični štapić kojim će da reši situaciju“, kaže dečiji psihijatar Roberto Grujičić.

„Svaki roditelj mora detaljno da porazgovara sa detetom i vidi po reakcijama da li je spremno da se vrati u školu.

„Ako roditelj smatra da je potrebno i zabrinut je, onda treba da se obrati nekom stručnjaku psihologu, pedagogu ili nastavniku kom veruje“, kaže Grujičić za BBC na srpskom.

Najveća roditeljska uloga je da deci vrate osećaj bezbednosti, da im kroz razgovor objasne da su tu i da će da ih zaštite.

„Često mi roditelji kažu ‘moje dete to zna’, a nismo baš sigurni da zna – ne govorim ovo džabe.

„Roditelji neretko smatraju da je njihova komunikacija sa detetom adekvatna i onda pitamo dete, a ono kaže ‘mene moja majka ništa ne razume'“, kaže Grujičić, dodajući da se zato deca često i ne obraćaju roditeljima za pomoć jer se boje osude i nerazumevanja.

Brojne kritike da su za otuđenje dece i roditelja „krive“ društvene mreže odbacuje, jer nisu samo deca zavisna od društvenih mreža i telefona, već i roditelji.

„To što je majka na Fejsbuku, a dete na TikToku nije velika razlika.

„Suština je da se opet ne komunicira, već se stvara barijera u komunikaciji“, napominje lekar.

Članica Saveta roditelja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ Mina Zirojević izjavila je u nedelju za Tanjug da su deca iz ove škole sada u strahu, da brinu u kakvom su stanju povređeni učenici i da je za njih zapravo sudar sa realnošću bio kada su se pojavile umrlice njihovih drugova i drugarica.

„Ne znam kako će dalje, neka deca su videla, krv, neka nekoga ko je pao“, navela je Zirojević.

Šta kažu ostali roditelji?

Ćerka Bojana Babića je prvakinja u osnovnoj školi u Železniku.

Pohađala je nastavu i prošlog četvrtka i u ponedeljak i nastaviće to da čini, jer njeni roditelji smatraju da je, uprkos tragediji koja je uticala na sve, za decu koja nisu direktno pogođena važno da nastave živote što je moguće normalnije.

„Razumem i roditelje koji su zbog paničnog straha pri stavu da njihovo dete neće ići na nastavu do kraja školske godine, ali u ovako teškim trenucima mora ipak razum da prevlada, baš zbog te dece“, kaže Babić za BBC na srpskom, napominjući da to ne važi za OŠ „Vladislav Ribnikar“ gde je važno da stručnjaci kroz razgovor procene kako dalje.

Za đake ostalih škola, kao otac, smatra da se ne postiže ništa, ako bi svakog dana ostajali kod kuće.

Kako dodaje, roditelji i dalje moraju da idu na poslove, a ne mogu svi da priušte ni dadilje, niti imaju svi bake i dede koji mogu da pričuvaju decu.

„Ostavljamo ih, znači, bez škole koja ima ogromnu i obrazovnu i društvenu ulogu u njihovim životima, i pritom su sa svih strana zapljusnuti lavinom informacija i poluinformacija o zločinu i detaljima.

„Što bi naši stari rekli, to samo na loše može da izađe“, napominje Babić.

Njegova ćerka je na televiziji čula vesti kada se spremala za popodnevnu smenu u sredu, te je odmah usledio razgovor prvo sa mamom, pa sa njim.

Oboje su se trudili da joj prenesu suštinu, a da ne ulaze u detalje samog zločina.

„Iako je tek napunila osam godina, ona je srećom vrlo zrela devojčica i reagovala je, čak i za mene kao oca, iznenađujuće dobro.

„Bilo je tuge, jasno, i straha, ali verujem da smo taj ‘prvi udar’ prebrodili. I dalje ćemo pričati s njom o tome, ali ne non-stop i prilagođeno i njoj kao ličnosti i detetu ne bi li što lakše prošla kroz to. A i mi s njom“, kaže on.

Deca su uglavnom spremna da se vrate u rutinu, kaže dečiji psihijatar Roberto Grujičić iz Instituta za mentalno zdravlje koji je ovih dana uključen u mobilne timove i telefonsko savetovalište u vezi sa tragedijom u školi.

„Oni koji nisu spremni su roditelji, oni su velikom strahu i to nam je utisak.

„U ovom trenutku nema pravog odgovora, ali najbolja stvar koja može da se uradi posle traumatične situacije jeste da se zadrži rutina i da se deca vrate u svakodnevicu koju su dosad imali“, kaže Grujičić za BBC na srpskom.

Važno je da se što manje život menja na drastičan način, kao što je bilo prethodnih dana, dodaje.

„Niko roditelje ne može prinuditi da vrate decu – ako to ne budu želeli, treba da se da takva prilika.

„Treba uvek pitati dete da li je spremno, ako jeste i ako je roditelj spreman, nema prepreka da se škola nastavi jer ne postoji način da zaštitimo decu od svake opasnosti, iako bi to bila naša najveća želja“, kaže Grujičić.

Ako dete i dalje oseća strah, anksioznost, ne može da spava, treba mu izaći u susret i sačekati bar kraj nedelje, dodaje psihijatar.

Proteklih dana javili su im se mnoga i deca i odrasli, direktno i indirektno pogođeni tragedijom.

„Deca koja su bila u toj učionici su prvi red traume, oni su najosetljivija grupa i treba obratiti posebnu pažnju na one koji su to videli i izgubili dobre drugare i drugarice.

„S druge strane, neko dete je traumatizovano i ako nije bilo prisutno i nije ništa videlo“, kaže lekar.

Šta misle nastavnici?

Povratak u školske klupe poseban je izazov za nastavnike.

Miroljub Bjeletić iz somborske Osnovne škole „Ivo Lola Ribar“ kaže da je poslednji trenutak da se sve institucije sistema uvežu, jer „bitka jeste izgubljena, ali ne sme da bude i rat“.

„Biće jako teško, ne znam kako će kolege u ‘Ribnikaru’ uspeti da vrate sve u normalu, to je prebrzo, a opet postoje obaveze kao što su matura i upis.

„Deo dece će moći da se vrati u školu, ali biće i onih sa pojačanim emocijama“, rekao je Bjeletić na protestu obrazovnih sindikata u Beogradu.

I Nada Vasić, zaposlena u Tehničkoj školi u Rumi koja je sedam godina bila članica tima za borbu protiv nasilja, kaže da se nivo nasilja u školi „drastično povećao“.

U četvrtak su bili na časovima sa đacima, ali nisu držali nastavu, već su razgovarali sa srednjoškolcima o svemu što se dešavalo.

„Bez obzira što su to deca od 15 do 19 godina, sva ona su u apsolutnom šoku, oni su bili uplašeni i gledali su na nas kao profesore koji će da ih zaštite.

„S obzirom da sam majka i profesor, gledam svu tu decu kao moju, bila sam uplašena i užasnuta, pokušala sam da nađem reči utehe što će njima pomoći i bar malo ih smiriti“, kaže Vasić.

Uloga vršnjaka

Profesorka pedagogije Vera Spasenović je uverena da đaci iz „Ribnikara“ treba da budu izmešteni u drugu zgradu, ali da im se ne skraćuje školska godina ili da se prebacuju na onlajn nastavu, što je bio jedan od predloga, jer im je važna emotivna podrška društva i drugara.

„Vršnjaci jedni drugima mogu da budu i jesu snažna podrška, nije dobro da se izoluju od njih.

„U svakoj situaciji to njima treba, a u ovoj situaciji posebno razmena emocija i bliskost mogu da se razmenjuju u neposrednom kontaktu“, kaže Spasenović.

Saveti za nastavnike i roditelje: Trenutak da prigrlimo decu

analiza Jovane Trbojević Jocić, psihološkinje

Ne treba zanemariti da su i prosvetni radnici prošli kroz traumu.

Nastavnici su ljudi pre svega, te ne možemo očekivati da su otporni na ovakve situacije.

Da bi nastavnik mogao da pruži podršku učenicima, prvo mora prepoznati kod sebe kako se oseća i da li mu treba dodatna podrška.

Kao u avionu kada nam daju instrukcije u slučaju opasnosti – prvo stavite sebi masku za kiseonik, pa tek onda osobi do sebe.

U samom radu sa decom, bilo bi dobro da ne izbegavamo temu, da pratimo tempo dece.

Neka deca će imati pojačanu potrebu da pričaju i prepričavaju svaki detalj, neka deca neće.

Neka deca će imati emocionalne reakcije, neka neće.

Ideja je da nastavnik kreira okruženje gde je dozvoljeno ispoljavanje emocija, ali i okruženje gde ćemo se zajedno nositi sa njima.

Sa učenicima se može dodatno pričati o tome šta mogu da učine kako bi se osećali sigurnije u učionici, fizički šta mogu promeniti u učionici, ali i ponašanja unutar odeljenja koja mogu da uvedu ili promene kako bi se svi osećali sigurnije.

Nastavnici mogu da dele svoje misli i osećanja, kako bi deci pokazali da nisu sama.

Međutim, ukoliko su nastavnici preplavljeni emocijama, bolje je da razgovore prepuste kolegama, psiholozima i pedagozima, pri čemu mogu deci da objasne da oni sami trenutno imaju jake emocije, te da i njima treba – jer tako deca uče da je u redu tražiti podršku i pomoć, kao i da nastavnik i dalje brine o njima.

Treba imati na umu da povratak u škole i kod odraslih i kod dece može izazvati niz emocionalnih i reakcija u ponašanju, te da nastavnici ne osuđuju, ne čude se ukoliko deca ispoljavaju ne tipična ponašanja.

Sada nije trenutak da ih odbacujemo, sada je trenutak da ih prigrlimo.

Slično je i sa roditeljima.

Prvo ide umirenje roditelja, pa tek onda dece.

Otvoren kanal komunikacije i pojačano fizičko prisustvo, ne u vidu nadzora, već podrške, uz razumevanje da svako dete reaguje na svoj način na povratak na mesto traume, daće detetu osećanje sigurnosti – da ima gde da se vrati kada emocije krenu da preplavljuju.

Ključna stvar za sve je da se sada ne ustručavaju da potraže pomoć od bilo koga, bližnjeg – supruga, sestre, majke, prijatelja, a ko oseti potrebu i stručnom licu, psihologu ili psihijatru.

„Trauma pogađa čoveka kao individuu, ali se od traume čovek oporavlja u grupi i to pravilo važi za svaku katastrofalnu situaciju.

„Ovo što se dešava u celoj zemlji, okupljanje ljudi, paljenje sveća, svi se drže zajedno, čak i oni koji su sami došli stoje s drugima u redu i čekaju, to je naša prirodna potreba da funkcionišemo u zajednici“, kaže psihijatar Roberto Grujičić, dodajući da taj osećaj pripadnosti može da vrati sigurnost.

• Tragedija u Beogradu iz ugla Amerikanca: „Ideš i nadaš se da sutra neće biti pucnjave“
• „Mediji nisu okidač, nego vodič“: Šta je efekat kopiranja zločina
• Tragedija u Beogradu: „Sve treba da stane“

Kakva je praksa u Americi?

Mnoge škole u Sjedinjenim Američkim Državama su posle masovnih tragedija rušile ili potpuno menjale zgrade, piše CNN.

„U mnogim slučajevima, škole su zatvarane ili potpuno renovirane kako bi bilo što manje podsetnika na traumatične događaje za članove zajednice“, piše na sajtu Centra za prevenciju nasilja Dečije bolnice u Filadelfiji.

Od 1999. godine i pucnjave u Kolumbajnu, najmanje 338.000 učenika u Americi se susretalo sa nasiljem od vatrenog oružja u školama, podaci su sajta organizacije Santa Huk Promis gde se dogodila masovna pucnjava.

Kada je maja 2018. u školi u Santa Feu, u Teksasu ubijeno osam učenika i dva nastavnika, do kraja godine ostalo im je bilo samo dva dana.

Ipak, jedna od učenica završnog razreda je rekla da ne želi da završi srednju školu masakrom.

„Ne znam da li ćemo ikada biti spremni da se vratimo u školu, ali ne želim da mi taj poslednji dan bude poslednja maturantska uspomena, želim da vidim školske drugove još jednom“, rekla je ona.

Pogledajte kako je region reagovao na tragediju u Beogradu:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]