Otuđenost ponekad teža od bolesti

Prošlo je šest godina od kada je u okviru Programa brige o starima Crvenog krsta Beograda, počeo da se realizuje projekat Tele-apel za stare „Dobar dan, kako ste“, koji finansira Međunarodna federacija društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca. Reč je o pružanju psihosocijalne podrške najstarijim građanima putem telefonskog poziva na broj 218-37-44, čiji je moto „Pozovite nas, bićete pozvani“. Ovim programom bave se 84 organizacije Crvenog krsta u Srbiji, ali samo je ovaj proglašen za primer dobre prakse.
– Svake godine sve je više sugrađana, koji na ovaj način zatraže savet, pomoć, informaciju kako da ostvare svoja prava ili najčešće nekoga sa kim bi mogli da porazgovaraju. Nikada se ne javljaju iz konkretnog razloga, već iz osećanja usamljenosti, jer su ih najbliži srodnici skoro zaboravili, a dešava se da im telefon danima ne zazvoni – tvrdi Saveta Vukojević, koordinator projekta i žena koja na svaki poziv odgovara, a ako ne može da pomogne, onda ih uputi na pravu adresu.

Najmlađi korisnik ima 18 godina

Iako je broj telefona namenjen starim licima, svi koji žele prijateljski savet od Savete mogu dobiti. Najmlađi korisnik bila je jedna osamnaestogodišnja devojka koja je iz unutrašnjosti došla da studira u Beograd. Imala je problema u porodici, sa mladićima, ali kod psihologa nije htela da ide. – Dolazila je ovde redovno dok je studirala, i mislim da nikada ne bi završila fakultet da nije bilo mene. Sada ima 28 godina, živi i radi u jednom drugom gradu, ali i dan danas mi se javi, ili SMS čestita praznike.

– Trenutno imam 650 korisnika, najviše iz Savskog venca, Novog Beograda, Starog grada, Čukarice, Rakovice, od kojih su 99 odsto žene. Muškarci su pasivniji, pa čak iako žive sami i treba im pomoć teže se odluče da pozovu. Broj poziva i broj korisnika nije identičan. U toku dana jedan korisnik može da se javi više puta, ili da ga ja pozovem da vidim kako je. A ima i onih koji povremeno zovu. Dnevno bude od 25 do 30 poziva – kaže u razgovoru za Danas Saveta Vukojević. Ona ističe da je pet odsto korisnika izloženo čestim psihičkim pa čak i fizičkim maltretiranjima svojih najbližih članova porodice, najčešće dece. S tim u vezi, jedna od tema na nedavno održanom okruglom stolu, na kome su prisustvovale sve humanitarne organizacije, bilo je reči i o diskriminaciji starih osoba.
– U praksi vrlo često nailazim na takve slučajeve. Jedan od jednostavnijih je kada recimo starija osoba dođe u situaciju da se teško kreće, onda ona opunomoći svoje dete da joj podiže penziju. Međutim, kako vreme odmiče ćerka ili sin koji imaju punomoćje jednostavno prestanu da donose penziju, ili to rade delimično. Te stare osobe budu ugrožene, a pri tom se niko o njima ne brine – navodi Saveta. Takođe, dešava se, da korisnik želi iz nekog razloga da proda svoj stan i kupi drugi, pa angažuje sina da obavi te poslove, koji kasnije zloupotrebi to punomoćje a nov stan pebaci na svoje ime.
– Imam jednu stariju gospođu koja je zbog toga došla u situaciju da nema prava da uključi šporet kad hoće, da se opruži gde hoće, jer živi u stanu koji je njen sin, zloupotrebom punomoćja prebacio na svoje ime. A pri tom, od njega i njegove porodice doživljava svakakve neprijatnosti. Bila sam nekoliko puta kod nje u poseti, jer su kućne posete za njih neka vrsta zaštite i pred sobom i pred drugima, dodaje Saveta. Ne tako beznačajan primer diskriminacije starijih osoba je kada deca vrše pritisak na već ostarelog oca oko nasledstva, u kome dolazi i do fizičkih napada. Potrebu da joj se se stara lica obraćaju za pomoć , Saveta vidi u njihovom izgubljenom poverenju prema svojoj deci kao i opštoj otuđenosti, koja kako kaže već duže vreme vlada u Beogradu, gde ljudi često ne znaju ni ko im je prvi komšija.
– Ljudi više nemaju vremena za druženje, naročito sa starima. U međuvremenu u prestonicu je došlo i dosta izbeglica iz raznih krajeva i različitog mentaliteta, tako da je sve to ostavilo traga da danas sve manje brinemo o drugima, objašnjava naša sagovornica, koja kontakte sa svojim korisnicima održava i kada su oni u domu ili bolnici. Često ih i posećuje i odnosi neophodne stvari. Svojim korisnicima piše molbe i žalbe, a za nabavku neophodnih lekova, namirnica, pomažu joj volonteri i vojnici na civilnom služenju vojnog roka. Postoji i desetak volontera – saradnika, koji neguju nepokretne korisnike, za šta ih oni sami plaćaju.
Prema popisu iz 2002. čak 15,7 odsto stanovništva bilo je starije od 65 godina, a procene su da će do 2011. godine ovaj broj porasti na 19 odsto.