Foto: Vuk Jeremić

Ispod ovog odgovora stoji „Kako da smršam“, „Kako do posla“, „Kako dresirati psa“… To praktično znači da je korisnicima interneta u Srbiji u poslednjih nekoliko dana veća enigma od ovih večitih pitanja lokacija Glavne železničke stanice u Beogradu.

Do Prokopa, otkriva Gugl, može se na nekoliko načina. Tamo voze trolejbusi 40 i 41, kao i novouspostavljena autobuska linija 36 koja povezuje Slaviju, „Štajgu“, odnosno staru Glavnu železničku stanicu i Prokop. Verovatno najjednostavniji način da se do nove stanice dođe je BG Vozom, lokalnom linijom koja saobraća između Batajnice i Ovče. Međutim, dolazak tim putem lišio bi putnike prizora spoljašnjosti Glavne železničke stanice, a to nije nešto što treba propustiti.

Eksterijer Prokopa sasvim sigurno je jedinstven u Evropi. Teško da bilo gde postoji bolje kamuflirana glavna železnička stanica, za čiju tačnu lokaciju ni Beograđani ne mogu da jemče.

– U principu, Prokop ti je tamo, kaže nam jedan lokalac, pokazujući rukom ka zapadu. Posle kratke pauze dodaje: „E sad, kako tačno do tamo da se stigne, nisam baš siguran“. Ispostaviće se da put do Prokopa i nije toliko komplikovan. Prepoznati novu glavnu stanicu – jeste. Monumentalno arhitektonsko zdanje izgrađeno krajem devetnaestog veka zamenjeno je betonskom pločom. Armatura koja viri svedoči o tome da, ako ništa drugo, postoje barem planovi da se jednoga dana podigne stanična zgrada. Međutim, sudeći prema zapuštenom izgledu Prokopa, taj dan neće skoro osvanuti. Nigde kod same stanice ne postoji natpis koji bi slabije informisane ohrabrio da su ipak na pravoj lokaciji. Da maska bude potpuna, nigde na vidiku nema ni užurbanih ljudi. Ničega što bi otkrilo da se ispod krije glavni železnički čvor višemilionskog grada. A ipak, prolaz kroz građevinu koja neodoljivo podseća na kiosk vodi do železničke stanice „Beograd – Centar“.

Stanica se prostire na deset koloseka, koji su povezani podzemnim prolazima. Čisto je, sa estetikom koja se ne razlikuje previše od one na stanici „Vukov spomenik“. Peroni su lepo obeleženi, a zidni časovnici ispravni. Ekrani sa redom vožnje, koji se nalaze na svakom koraku, otkrivaju da najveći „promet“ Prokopu pravi, već spomenuti, BG Voz. Slika je gotovo idilična, ako izuzmemo jedan detalj. Na Glavnoj železničkoj stanici gotovo da uopšte nema ljudi.

Vozovi dolaze i odlaze u proseku na svakih deset minuta, ali to sablasnu atmosferu ne menja dramatično. Malo ljudi ulazi na Prokopu, još manje na njemu izlazi. Cela stanica je pokrivena sigurnosnim kamerama, što je ironično kada se uzme u obzir da je fotografisanje iste najstrože zabranjeno.

Jedino mesto gde postoji malo veća koncentracija ljudi je na dva šaltera na kojima se prodaju karte, ali i dobijaju informacije. Ili bi tako to trebalo da izgleda. Naime, u vreme naše posete, na jednom od koloseka čekao je voz na kojem je pisalo Novi Sad. Međutim, ispostavilo se da to što na vozu piše ne mora nužno da bude i krajnja destinacija na koju voz saobraća.

– Koji voz ide za Novi Sad, pitao je šaltersku radnicu stariji muškarac.

– Ovaj voz ide za Bešku, odgovorila mu je.

– Da, ali koji voz ide za Novi Sad, bio je uporan.

– Ovaj voz ide za Bešku, vrteli su se u krug.

Pored ulaza u voz, starija žena je gledala u stepenice i čekala. Kada se na njima pojavio njen suprug, počela je, ne bez sarkazma, da aplaudira.

– Kupio si karte. Svaka čast. Njen muž je prihvatio igru i sa odglumljenim osećajem trijumfalizma joj je prišao. Onda joj je ozbiljno rekao:

– Ali ovaj voz ide za Bešku.

Za to vreme, zaposleni na stanici su davali sve od sebe da pomognu putnicima. Pokazivali su im koloseke na kojima treba da sačekaju voz, pratili ih od vozova, strpljivo odgovarali na njihova pitanja. U jednom trenutku, jedna od putnica, vidno nezadovoljna što voz za Novi Sad ne ide za Novi Sad, rekla je radnici stanice: „Pa na šta ovo liči? Ovo baš nema smisla“. Radnica ju je pogledala i samo slegla ramenima.