Foto: Medija centar

Deo krivice za to sigurno otpada na nas (i to dvostruko), deo je na drugima. Oni koji u Srbiji i svetu ne žele da vide u kakvom je položaju srpski narod, odnosno jednostrano za sva regionalna zla krive Srbe, dodatno generišu probleme (tu je i pomenuti drugi segment naše krivice). Umesto da izbalansirano, na osnovu uvažavanje činjenica, doprinose smirivanju strasti i traženju konstruktivnih rešenja, pojačavaju srpske frustracije i tako bacaju novi bumerang mržnje.

Tome bitno doprinosi i ignorisanje ugroženih prava Srba u Crnoj Gori, odnosno optuživanje svih koji žele da ona budu afirmisana, da su deo „ratnohuškačke propagande“. Kada su Srbi u pitanju, previđa se da je u poslednje dve decenije u Evropi došlo do revolucionarnog preokreta u sferi poštovanja manjinskih prava. To je postalo uslov za pristupanje EU. Stoga, nominalno se u tom smislu opredelila i Podgorica. Crnogorski zakon o manjinskim pravima i slobodama predviđa visoke norme u vezi sa njima, od prosvetne sfere i upotrebe jezika do uključivanja u institucije sistema. „Manjinski narodi i druge manjinske nacionalne zajednice imaju pravo na srazmernu zastupljenost u javnim službama, organima državne vlasti i lokalne uprave“ (član 25).

Međutim, kada se radi o srpskom narodu, ono što je formalno usvojeno zbog Brisela grubo se gazi, dok EU iz geopolitičkih razloga gotovo i ne reaguje. Nažalost, ćuti i oficijelna Srbija dok se srpski jezik, ćirilica, srpska književnost i istorija – izbacuju iz osnovnih i srednjih škola. S druge strane, Srbi ne dobijaju svoje manjinske škole. Štaviše, „prema informaciji i zastupljenosti manjinskih nacionalnih zajednica, u državnim organima i organima uprave radi svega 7,3 odsto Srba“ (Novica Đurić). I to stoga što su mnogi od njih zaposleni u lokalnim samoupravama, tamo gde je opozicija na vlasti. U crnogorskom sudstvu, tužilaštvu, specijalnim službama, policiji – Srba skoro i nema. To je deo mehanizma sprovođenja identitetskog genocida nad njima: ko realno želi da dobije posao koji mnogi smatraju prestižnim, mora da se opredeli kao Crnogorac.

Deklarisanih Srba ima oko 30 posto, a zastupljenost u institucijama sistema im je, da ponovim, približno sedam procenata. I nikom ništa. Đukanovićevi lobisti u Srbiji nastoje da naši mediji u vezi sa tim ćute. Beograd iz lično-partijskih interesa okreće glavu. Protestuje nacionalno orijentisan deo srpske javnosti. No, to često radi neadekvatno. Umesto da se bavi ugroženim manjinskim pravima Srba pa i gaženjem demokratskih normi u Crnoj Gori (a one su univerzalna vrednost), prekomerno se ističe negativan stav prema ulasku te zemlje u NATO. To je stvar građana Crne Gore a ne nas u Srbiji. Tako se postiže samo kontraefekat, uključujući i guranje dela Zapada ka Đukanoviću. Daje se i još jedan osnov za manipulisanje onima koji prikrivaju antidemokratsko i često kriminalno delovanje režima u Podgorici. Olakšava im se da svaku priču o njegovim nedelima – od nedavnog falsifikovanja izbora i režiranja lažnog oružanog udara, do gotovo neonacističkog gaženja manjinskih prava Srba – zaklanjaju geopolitičkim i drugim lažima. Čak i kontekstu u kome nema ni pomena NATO, kao u mom tekstu „Neostaljinistički procesi“.

Kako god bilo, racionalnim antisrpskim aktivnostima i, s druge strane, iracionalnim prosrpskim delovanjem, samo se pogoršavaju stvari. U vezi sa položajem Srba u Crnoj Gori ali i stanjem regionalne međunacionalne klime. Na dobitku je samo kriminalno-politički balkanski kartel – nastao devedesetih i tek malo modifikovan posle 2000. godine – čija je ključna baza u Crnoj Gori. Da ne bi i dalje bilo tako, sve ono što se dešavalo u vezi sa crnogorskim izborima ali i načelno katastrofalno stanje srpskog naroda i demokratije u toj državi, važno je da se argumentovano i energično predstavi evropskim i drugim međunarodnim institucijama. To se može nametnuti ako se hoće. A ako država Srbija protivno zaklinjanju u privrženosti EU nije spremna da deluje u tom smeru, morao bi da se aktivira nevladin sektor. Zbog demokratije ali i stabilnosti, čini mi se, i onaj građanski a ne samo nacionalno opredeljen. Sve kojima to deluje čudno molim da razmisle o istraživanju centra „Demostat“ i sistemu spojenih sudova. Dok god se narodi neprincipijelno budu delili na one čija prava se moraju poštovati i one koji su „kažnjeni“ pa je nebitna njihova sudbina – priziva se velika nesreća!

Autor je politički analitičar iz Beograda