Foto: Z. S. M.
Kada hodaš sam, onda primećuješ stvari koje inače ne bi. Šetači koji hodaju sami, najčešće gledaju visoko, ili okolo, zagledaju se u neke nebitne stvari i često se sapliću. E to, baš to u Kragujevcu je jako opasno biti.
U Kragujevcu lokalni, samostalni šetač mora biti jako svestan svoje situacije i šta ga je snašlo. Jer biti lokalni šetač u Kragujevcu je opasan posao. Ako hoćeš da ga radiš pošteno. Onako kako sam naveo. Gledaš levo, desno, gore… Nikad ispred sebe. U Kragujevcu to je opasno i nepoželjno. A i nije lepo, brate. Iskreno i nema šta da vidiš.
Ono što je počelo jako da smeta svima nama lokalnim šetačima, što pogleda zapravo i nema. Prošetati se tunelima koje se prave od naših ulica i nije neki ćef. Jeftine stambene zgrade po centru grada. Prvo ruše kuće onda prave zgrade, što bi pesnik rekao. Bez plana i reda, onako kako je investitor zamislio. Investitorski urbanizam u Kragujevcu je odavno uzeo maha. Investitor ima obavezu da sredi trotoar ispred svoje zgrade. Onda zamisli da njegova zgrada treba da bude onakva, nekakva. Sledeći međutim sasvim drugačiju ideju ima.
A onda neka moja omiljena stara kuća, sa kraterima po trotoaru ispred, pa onda zgrada sa drugačijim behatonom. Što bi rekli braća Englezi – patchwork. Patchwork je engleska reč, ali se odomaćila u Kragujevcu. I da, ono što je fenomenalno naiđeš na kafanu, koja izbaci svoju baštu, udariš bezbroj puta u prepreku. Niko ne misli na šetače. Niko ne misli na nas.
Stvarno mi je interesantno to. Tu je bila kuća, a onda na celom placu, na kom je nekad bilo trave i par stabala, neka naherena kapija, odjednom nikne ZID. Zid desno od tebe. Kad pogledaš gore, terase koje vise iznad trotoara. Samo gledaš šta će se sa njih obrušiti.
Jednom se valjda desilo negde u Zemunu, da je ženi pala ledenica na glavu dok šetala svojim gradom, na svom trotoaru. I tako, nema je više. Opasno je biti šetač. Opasno po život.
A da i šetnja gradom po kiši. Veliko zadovoljstvo svakog poštenog šetača. Upoznaju se ulice bolje tako. Znaš gde se prave bare, pa onda kada prolaziš pored neke malo veće, prvo gledaš iza sebe, nailazi li kakav auto, ako ne brzim hodom prolaziš, preskačući bare koje su u međuvremenu ispunile kratere na trotoaru. Ma milina.
A to je bio nekad naš grad. Neko je valjda rekao da je gustina naseljenosti u centru grada jako niska, zbog gore spomenutih kuća i doneo „stratešku” odluku da pravi zgrade. Ali neuk i gramziv kakav je, on je radio upravo ono što je smrt za svaki grad koji je na granici između malo veće varoši i pravog grada. Radi bez plana, bez vizije.
Pa stvarno, kakav stručnjak treba da budeš da uradiš ono što su prethodne i sadašnja vlast od ovog grada napravile? Ne treba da budeš stručnjak. Ni političar. Ni vizionar. Samo jeftino, bedno i oholo političko biće. Takvi nikad nisu bili šetači. Jer oni i ne vole ovaj grad.
Najgora stvar u politici je mediokritet. To je čovek koji bez politike nikada ne bi bio ni blizu mogućnosti da se malo vine van svojih skučenih okvira. To je čovek koji će obećavati, zapošljavati, soliti neposoljena jela, šta god. Samo da dođe do mogućnosti da odlučuje, a onda izbaci svu svoju jadnost, onako prolije na ulice. A mi šetači gledamo. I krstimo se, iako nekršteni, bivajući sami na ulici.
Autor je programer iz Kragujevca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
