Niti ’68, niti 5. oktobar, niti obojena revolucija – već nešto novo

Jedan od najboljih naslova na temu demokratije je knjiga Astre Tejlor „Demokratija možda ne postoji, ali nedostajaće nam kad je ne bude bilo“.

Tačno osećamo šta nam je sve nedostajalo u društvenoj atmosferi. Otvoreno je široko polje mogućnosti i ne treba odbaciti ni naizgled eksperimentalne opcije u kojima studenti sudeluju u vlasti. Evo male provokacije: Zašto Srbija u 2025. ne bi postala zemlja sa najzanimljivijim političkim uređenjem i najdemokratskijom novom praksom u svetu? Molim bez cinizma.

Što se tiče mladosti i neiskustva studenata, tu ne vidim nikakav problem. Sigurno nisu manje stručni od trenutnih poslanika ili ministara kupljenih diploma. Istorijskih presedana mladih u vlasti sigurno ima sijaset. Na primer, Tomas Džeferson je imao trideset tri kada je napisao Deklaraciju Nezavisnosti, a u tom trenutku Aleksandar Hamilton, još jedan od osnivača SAD i boraca u ratu, je imao dvadeset jednu. Sa svega osamnaest godina, te 1776, Džejms Munro je napustio studije i borio se u redovima Trećeg Virdžinijskog puka.

Čak i ako mislite da je nastanak SAD jedna velika greška, neosporno je da se radi o istorijskom trenutku koji je posle sudbonosno uticao na revolucionarne pokrete u Evropi. Dosadašnji potezi opozicije su mahom bili kukanje koje se nemoćno obraćalo autoritarnom vođi. Na naše iznenađenje, sama formulacija studentskih zahteva kao da je društvu otvorila oči.

Politička borba iz nečeg anahronog i jalovog pretvorila se u nešto buduće i vitalno. Nema demokratije bez inteligentnog, upućenog, zainteresovanog, okretnog, neustrašivog demosa.

U našem slučaju tu javnost pre svega čine studenti. Ako je već tako, ne vidim zašto studenti ne bi sa iskustvom organizovanja protesta i odlučivanja putem plenuma vršili vlast? U emisijama poput Utiska Nedelje bez ikakvog egoizma menjaju se predstavnici studenata i uglavnom jednako elokventno nastupaju.

To mi gotovo deluje kao mali eksperiment u atinskoj direktnoj demokratiji (ovde na nivou fakulteta u Srbiji) gde ravnopravno glasa šest hiljada punoletnih građana u telu koje se zove Eklesija. U antičkom slučaju skupu su prisustvovali samo građani preko trideset godina, bez žena i robova.

Mi možemo obrnuto – da formiramo telo u kojem jedino studenti imaju pravo glasa. Veće pet stotina je birano žrebom. Razmislite, kada bi žrebom birali članove parlamenta, da li bi to bilo gore nego sada? Studenti mogu žrebom iz grupe zainteresovanih kolega da biraju ministre.

Možda bi se ministri rotirali kao i nekim pretkolonijalnim severnoameričkim plemenima su vođe bile na „funkciji“ jedno godišnje doba, pa su zamenjivani (o tome piše arheolog Dejvid Grejber). Zašto, s druge strane, profesori ne bi mogli formirati Veće staraca?

Namerno karikiram da bih dočarao koliko nam se otvara mogućnost da umesto učmalosti i tromosti budemo inovatori društvenog uređenja. Naposletku, makar samo osnovali nekakav studentski pokret, jedna generacija učinila iskorak iz pasivnosti u politički angažman, time ozvaničujući promenu paradigme koju nisu stvorile Savamala i Rio Tinto.

Delom živim u Njujorku i vidim da mi prijatelji iz regiona, a i šire, gotovo zavide na poletu i energiji koju smo pokazali. Usled samoprezira ne tako retkog u domaćim kolumnama i javnim nastupima, sebi uskraćujemo čak i sposobnost za vladanjem sopstvenim institucijama i ekonomijom.

Zašto taj narativ ne bismo zamenili i postali inspiracija drugima i to Iskrenom solidarnošću i čistom, argumentovanom borbom?

Ovo je trenutak koji moramo ugrabiti bez cinizma.

Autor je kreativni direktor Demagog Studija

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.