Naša i svetska istorija je saradnike okupatora u Drugom svetskom ratu locirala za vekove na svoje crne stranice. Pokušaji njihovih naslednika, nekih političara, istoričara i advokata da ih rehabilituju je Sizifov posao, što je slučaj i sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Knez, inače, ne zavređuje da se o njemu mnogo piše ali taj slučaj upozorava srpsku javnost na sledeće: i danas su naši „knezovi“ u situaciji da učine sličan izdajnički korak i spanđaju se sa NATO, čiji je cilj, kao i Hitlerov, komadanje Srbije. To se može sprečiti.


Da se podsetimo. Knez Pavle je na tajnom sastanku sa Hitlerom 4. marta 1941. u Berhtesgadenu (sastanak je trajao pet časova) odlučio da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, što je bio uvod u nestajanje Srbije kao samostalne države. Hitler nas je raskomadao „ko Panta pitu“: Nemci su uzeli Banat, Mađari Bačku, ustaše Srem, Albanija Kosovo, a Bugarska bosilegradski i pirotski okrug. Narod je mislio drukčije. Njegov odgovor je bio „Bolje rat nego pakt“. Počela je NOB.

Da nije bilo NOB svet danas ne bi ni znao da postoji Srbija. NOB je onemogućila nemački plan o formiranju posebne nemačke podunavske države („Donaustaat“, „Donauschwabenland“, „Prinz Eugen – Gau“…) sa Beogradom kao nemačkom nacionalnom tvrđavom i etničko potiskivanje i progon Srba na prostor pretkumanovske Srbije. Ovo pokazuje da Treći Rajh u svom konceptu Nove Evrope nije imao Srbiju kao državu, što je još jedan argument da je potpisivanje Trojnog pakta 25.3.1941. bio štetan i anacionalni potez izdajničke vlade Cvetković – Maček. To je pouka i za današnju situaciju jer u novom svetskom poretku, koga kreiraju SAD, nema današnje Srbije već neke pretkumanovske i slično, a u svakom slučaju bez KiM, Vojvodine i Sandžaka. NOB je Srbiju vinuo u sam svetski vrh među 50 zemalja sveta, koji su sačinjavale prvi saziv OUN u San Francisku aprila 1945. godine. Knez Pavle je sramota Srbije. Zbog pobune vojske i naroda 27. marta 1941. Hitler je mučki napao i pokorio Jugoslaviju. Naravno, Pavle nije čekao Nemce već je“uhvatio maglu“ u Grčku i dalje, zajedno sa porodicom, a za njim i cela dinastija. Zar se među tolikim prinčevima, koji su godinama dembelisali na grbači naroda, ne nađe nijedan junak i stavi na čelo naroda u tim teškim trenucima? Ne, vremena su se promenila. U staro doba srpski knezovi i kraljevi išli su u borbu protiv napadača na čelu narodne vojske i zajedno sa vojnicima stupali u borbu, deleći s njima i dobro i zlo na bojištu. Priča da je knez, pristupajući Trojnom paktu 25. marta 1941. učinio jedini pravi i mogući izbor u to vreme i spasao zemlju od veće katastrofe je sramotna. Zar je mogla biti veća katastrofa od njenog komadanja samo nekoliko nedelja posle tog potpisivanja? Nije bilo drugog izbora, kažu. Kako smo mi, skoro deca, sa 16, 17 godina imali izbor. Pa mi smo, zajedno da starim partizanskim borcima, najurili nemačke horde iz Srbije, opkolili i zarobili stotine hiljada Švaba u Sloveniji maja 1945. Ne treba za to biti knez već imati srce i ljubav za zemlju i narod. To Pavle nije imao. On je čuvao svoju kožu, kao i svi slični njemu, koji ga danas slave i veličaju. Ne brane oni samo Pavla već i svoj kukavičluk danas, a verujem i sutra, ako ih zemlja pozove da je brane. Niko pametan ne voli rat. Nismo ga ni mi voleli 1941-1945, ali postoje trenuci i vreme kada se mora ratovati i onda moraš biti čovek ili si gad! Pa, biraj – izbor je tvoj. Nemoj samo govoriti da nema izbora!

Na kraju, pišući ovo ne želim ni na koji način da povredim osećanja potomaka kneza Pavla. Želja je svakoga od nas da ima slavne pretke. Deca ne odgovaraju za postupke svojih roditelja, bili oni dobri ili loši.

Autor je general u penziji i bivši borac X krajiške brigade NOV i POJ

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.