Kako „mali Vučići“ dodeljuju nagrade za satiru u Srbiji

Međutim, bojim se da književna satira kod nas, a aforizam naročito, doživljava okrutan tretman.

Od kritičara i teoretičara je jednostavno zaboravljen i prenebregnut, a od onih koji ga i sami pišu, na neki neshvatljiv način, prezren i ponižen.

U Srbiji inače postoji BAK – Beogradski aforističarski krug, u čijem sam osnivanju učestvovao pre mnogo godina, čiji sam predsednik dugo bio, i koji je odavno prešao granice Beograda.

Postoje i nekolike nagrade za satiru, a među njima posebno značajne Nagrada „Radoje Domanović“, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije, za najbolju knjigu satire u prethodnoj godini, te Nagrada „Rade Jovanović“, koju dodeljuje BAK, za najbolju knjigu aforizama u prethodnoj godini.

Prošle godine objavio sam zbirku aforizama „Nemam reči“ (Arhipelag) i s njom, početkom ove godine, konkurisao za obe nagrade.

Nisam dobio nijednu, naravno. Moj greh spram aforističarskog lobija seže nekoliko godina unazad, kada sam napustio mesto predsednika BAK-a, ne pristajući više na dugogodišnje spuštanje kriterijuma u svemu što smo pokušavali da uradimo.

Bojim se da su ti kriterijumi danas spušteni do nedopustivih granica.

Pa tako sada o svemu vezanom za srpsku satiru odlučuju dva ili tri čoveka, a svi ostali su statisti.

Postoje žiriji, ali samo na papiru. Pošto je ovaj krug ljudi mali, lako mi je bilo da saznam kako članovi žirija moju knjigu doslovno nisu ni videli. Nisu ni znali da je stigla na konkurs.

Jednostavno je sklonjena. Za ovu tvrdnju posedujem i svedočenja ljudi koji su navedeni kao članovi žirija, a da oni to faktički uopšte nisu.

Važno mi je da naglasim da ideja ovog teksta nije žalopojka za nagradom, već želja da se osvetli činjenica ko i kako danas odlučuje u srpskog satiri i nagrađivanju. Sistem je prilično sličan ovome u SNS-u zapravo: sve se odlučuje u Centrali, ostali samo izvršavaju naređenja, bez mnogo razmišljanja.

I uvek se precizno zna ko je na crnoj listi, o tome se na sastancima i ne raspravlja. Jer svaka neposlušnost može biti kažnjena.

Model koji se iz političkog sveta preselio u svet književnosti, i dalje, na sličan način, u mnoge delove našeg društva.

Ostaje nam, naravno, da razmišljamo, zašto neko pristaje da bude potpisan kao član žirija, a da nikad nije ni video knjige koje navodno žirira, drugim rečima, zašto pristaje da ne odlučuje ni o čemu.

Ostaje nam da se pitamo takođe zašto neko drugi želi da upravlja baš svime na ovom svetu.

Ali kad bismo imali razuman odgovor na to pitanje, kad bismo imali objašnjenje, pa i lek za tu bolest, onda uopšte ne bismo bili ovde gde jesmo.

Autor je aforističar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.