foto (BETAPHOTO/EMIL VAS)Nedavno je naš predsednik, govoreći o Kosovu, izjavio „Evropa nam traži da priznamo Kosovo, nemoj da se lažemo da to nije tačno, to suštinski traži od nas“.
Pri tome je citirao pokojnog francuskog predsednika Šarla De Gola koji je, po mišljenju dela naših intelektualaca, ispoljio velku državničku hrabrost kada je priznao nezavisnost Alžira.
Međutim, Alžir tada nije bio deo matične teritorije Francuske, već njena kolonija.
To je važno istaći, jer se priznanje nezavisnosti kolonija od strane velikih sila ne može staviti na istu ravan sa priznanjem otcepljenja dela matične teritorije neke države.
Ovo prvo je je rezultat hladnih „input-autput“ kalkulacija.
Primera radi, Velika Britanija kao velika kolonijalna sila priznala je nezavisnost Indije pošto se uverila da su, zahvaljujući snažnom i sve masovnijem otporu indijske populacije kolonijalnom statusu svoje zemlje, troškovi vezani za represivno suzbijanje toga otpora postajali daleko veći od koristi koje je ova velika sila izvlačila iz te svoje kolonije.
Za razliku od toga, problem otcepljenja dela matične teritorije neke zemlje povezan je sa principom očuvanja njenog teritorijalnog integriteta, koji je upisan u ustav svake države, bez obzira na njeno unutrašnje uređenje, dakle i u ustav svake liberalno-demokratske zemlje.
Otuda je on daleko složeniji, jer nije zasnovan na hladnim „benefit-cost“ analizama, već zadire u emotivna osećanja građana svake zemlje i njihovo samopoštovanje.
To belodano pokazuju istorijski primeri. U Kanadi je dugo bio na delu pokret za secesiju njenog frankofonskog dela – Kvebeka koji je okončan tako što je Kvebeku dodeljen visoki stepen autonomije.
U Španiji ni Baskija ni Katalonija nisu uspeli da steknu status nezavisnosti. U Italiji, stranka koja je u svoj program upisala borbu za secesiju severnog dela ove zemlje nije uspela da dobije većinsku podršku birača.
Ni u jednom od ovih slučajeva nije došlo do bilo kakvog prolivanja krvi. Doduše, američka federalna vlast sprečila je pokušaj otcepljenja njenih južnih država krvavim građanskim ratom, ali to je bilo davno, u sasvim drugačijem istorijskom kontekstu.
Kao liberalni nacionalista, De Gol, to je sasvim izvesno, ne bio bio sklon priznanju nezavisnosti bilo kojeg dela matične teritorije Francuske.
On će biti zapamćen u svetskoj istoriji kao veliki državnik i po tome što je dao neopozivu ostavku pošto njegov predlog o reformi obrazovanja nije prošao na raspisanom referendumu.
To važi i za prvog predsednika Amerike, Džordža Vašingtona, koji je odbio da se kandiduje treći put na predsedničkim izborima u toj zemlji, mada tada nije bilo ograničenja u broju mandata, obrazloživši svoju odluku time što neće da kvari tek uspostavljenu, mladu američku demokratiju.
Tako to čine istinski proliberalno orijentisani državnici.
Vučić je navedenim rečima, dovodeći ih posredno u vezu sa velikim De Golom, hteo da između redova pripremi građane Srbije za de fakto priznanje nezavisnosti Kosova, posle svih podizanja borbene gotovosti vojske na najviši nivo i ostalih pompeznih „patriotskih“ predstava.
Tačno je da to Evropa i Amerika traže od njega kao predsednika Srbije, kao što je tačno da je iluzija da se u sadašnjoj konstelaciji snaga, problem Kosova može rešiti vojnim sredstvima.
No poenta je u tome što će se Vučićevo retoričko dušebrižništvo prema kosovskim Srbima, po svoj prilici, završiti njihovim velikim egzodusom, što svedoči o potpunom krahu njegovog antidemokratskog načina rešavanja ovoga pitanja.
Kao i u tome da će, ukoliko on ostane na vlasti, Srbija ostati antidemokratska država, priznala ili ne priznala de fakto nezavisnost Kosova.
Nužni uslov unutrašnje demokratizacije Srbije jeste njegov odlazak sa trona, posle čega bi na dnevni red došla revitalizacija autentičnog parlamentarizma u Srbiji, koje ne može biti bez temeljnih promena samog ustava čije neke bitne procedure onemogućuju vladavinu prava koja je nemoguća bez čvrstih institucionalnih garancija podele vlasti i medijskih sloboda.
Nemojmo se zavaravati, Vučić je stekao diktatorska ovlašćenja ne samo brutalnim kršenjem postojećeg ustava već i zahvaljujući ustavom i zakonima postavljenim procedurama koje izrazito favorizuju dominaciju izvršne vlasti nad pravosuđem, kao i zavisnost regulatornog tela za elektronske medije od postojeće vlasti itd.
Ovom revitalizacijom parlamentarizma Srbija bi se vratila svojoj proevropskoj ustavno-pravnoj tradiciji čiji koreni leže još u Kraljevini Srbiji.
Ne treba zaboraviti činjenicu da je Petar Karađorđević i preveo spis čuvenog liberalnog teoretičara Mila „O slobodi“, ističući u svom predgovoru da će mu osnovne ideje iz ovog spisa poslužiti kao orijentiri prilikom reformisanja tadašnjeg ustava koji je i sam bio već dosta liberalan.
To ističem kao poklonik republikanizma.
Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
