Amatersko prebrojavanje fašista

S obzirom da živimo u civilizaciji nasilja i agresije, pa i verbalne i literarne, nije čudo da se poluanonimni master muzikologije oproba u svetu političke analitike i olako mnogima izlepi etikete, ali je neobično da se jedna ovakva paškvila podastre obrazovanoj čitalačkoj publici Danasa, u kojoj se neki ljudi u Novom Sadu i Vojvodini, a među njima najviše predstavnici Treće Srbije, polivaju kofama pomija i svrstavaju u korpus najmračnijih ideologija. Muzikološkinja na početku svog teksta tvrdi kako su mnogi skrenuli pažnju na fašizaciju našeg društva. Postavlja se pitanje koji su to mnogi, i od kada je primećena fašizacija? Autorka označava period od 2012. i krupnih političkih promena u Srbiji i u Novom Sadu. Ali, fašizaciju u tom periodu, na primer, ne primećuju LSV i Nenad Čanak, koji govore o pozitivnim stremljenjima novih vlasti, pa i LDP i Čedomir Jovanović, koji je izrazio i spremnost na saradnju sa SNS-om. Nisam primetio ni to da su ugledni kolumnisti Danasa u poslednjih godinu i kusur dana zapažali bujanje fašizma u Srbiji.

To naravno ne znači da se određene ideološke grupe, pokreti, kontrakulturne skupine i pojave u društvu ne mogu dovesti u vezu sa nacističkim ili fašističkim idejama, na primer, kao kod premlaćivanja Roma u Beogradu od strane skinhedsa, koje se događa u kontinuitetu, nezavisno od levičarskih ili desničarskih opredeljenja vlasti, ali dovoditi takve pojave u vezu sa poslednjim političkim promenama, a posebno sa Trećom Srbijom, jednako je smešno i besmisleno. Muzikološkinja tvrdi i to da se mržnja prema drugom „očituje kroz gotovo paranoičan strah od drugosti… Jer ovo je Srbija i svi koji u njoj žive moraju znati srpski jezik i ćirilicu…“, bez obzira na to što ona nije pismo, veli autorka, nacionalnih manjina kao što su Mađari, Slovaci, Rusini i drugi.

Paranoičan strah od drugosti nedvosmisleno se očituje u strahu Sabo and comp. od recimo ćirilice, koja u Srbiji, a posebno u Novom Sadu predstavlja statističku grešku, i kao takva ne može nikakvom silom ugroziti nadmoćnu latinicu. Da se dr Fajgelj multiplikuje u hiljadu Fajgelja, ne bi ni okrnjio dominaciju latinice u javnoj upotrebi u Novom Sadu. Dakle, paranoičan strah od drugosti zaista dominira Novim Sadom već više od godinu dana, i to u vidu straha od ćirilice. Potpuno neopravdan i ničim izazvan. Kao kada se moćan i stasit čovek ili žena boje miša. U psihijatriji se takva pojava naziva miofobijom! Iz ugla politike inkluzivnosti posebno je problematično zgražavanje nad činjenicom da je ovo Srbija i da svi treba da znaju srpski jezik i ćirilicu. Zamislite Srbe, Poljake i Pakistance koji su otišli u SAD ili Nemačku ili su se tamo rodili, a ne znaju engleski ili nemački? Naravno da mogu da ga ne znaju i da ih niko bajonetom neće na to terati, ali takvi neće daleko dogurati. Poznavanje jezika i pisma zemlje u kojoj živite svugde je osnovna pretpostavka da napredujete na lestvici vertikalne društvene pokretljivosti. A termini nacionalna manjina i većina u potpunom su u skladu sa svim aktima i terminologijom EU i u njima nema ničeg uvredljivog.

Poseban biser muzikološkinje jeste kritikovanje dr Fajgelja što je postavio ćiriličnu tablu na KCNS, iako to, tvrdi ona, nije pismo, između ostalih, Rusina. Za informaciju Adriani Sabo, ćirilica jeste pismo Rusina! Osim toga, nakon dugog niza godina, višejezična tabla nalazi se na KCNS, odmah ispod ćiriličnog natpisa.

Još jedan, nikako originalan podnaslov muzikološkinje Sabo glasi „Porodica kao osnovna ćelija fašizma“. Podsetiću da čuveni sociolog Erih From u svom delu „Autoritet i porodica“ govori o tome da socijalno-psihološke pretpostavke za pojavu fašizma nastaju u nemačkoj porodici, koja je i porodila ovu mračnu ideologiju i pokret. Ipak, u tekstu zbog kojeg reagujemo tvrdi se kako kroz mizoginiju i pozivanje na set arhaičnih vrednosti Treća Srbija zapravo neguje duh fašizma, koji se izliva iz ideološke boce i razliva se po ulicama Novog Sada – u vidu nasilja i kriminala. Pitanje je i zašto je Adriani Sabo zasmetao jedan od stavova Treće Srbije da ženama treba omogućiti da same odaberu da li će biti domaćice ili poslovne žene? Kako poziv na autentičan, slobodan i građanski izbor može biti doveden u bilo kakvu vezu sa negovanjem totalitarističkih ideja i mizoginije?

Uprkos svemu rečenom, amaterizam, naivnost i pamfletska plitkost najviše isplivavaju u stavu da se „Netrpeljivost prema drugome doslovno manifestuje na ulicama…“ kroz različite oblike kriminaliteta, a to sve zahvaljujući vlasti SNS-a i Treće Srbije u Novom Sadu. Zar zaista neko ozbiljan može da veruje da Beograd nema dilere, navijače koji se tuku, maloletničke bande, nasilje svake vrste? Čitajte dnevnu štampu! A u Beogradu je do juče na vlasti bila Demokratska stranka. Zar mislite da će neko poverovati da se za vreme vlasti DS-a u Novom Sadu nisu dešavale najmračnije pojave – od izgorelih ljudi u „Kontrastu“ do Šarićeve imperije na Tatarskom brdu. I dakako, bilo bi potpuno infantilno i prosto optužiti Pavličića, Pajtića i njihove partnere za sve to. Reč je o mnogo širim i dubljim procesima, za čiju pojavu ne može biti kriva nijedna lokalna vlast.

Zarad kulture javne reči, razvijanja duha tolerancije i rađanja konstruktivnih ideja za opšte dobro, bilo bi poželjno da, za početak, ne pronalazimo fašiste tamo gde ih nema, da ne koristimo teške reči i diskvalifikacije i da pokušamo da se, govoreći ili pišući javno, bavimo pre svega temama iz kruga sopstvene vokacije i obrazovanja. Prvi bih, s radošću, dočekao tekst magistra muzikologije o štetnosti turbo-folka (i)ili „domoljubive“ muzike u Srbiji ili Hrvatskoj. Ili pak tekst o pozitivnom uticaju klasične muzike na duh, ukus i senzibilitet mladih ljudi!

Autor je sociolog i član predsedništva Treće Srbije