AMBER alert je izgovor za dodatno uskraćivanje prava

Zaštita dece je jedna od temeljnih vrednosti društva, a ostvaruje se kroz obezbeđivanje njihove sigurnosti, brigu, pomoć i posebnu zaštitu.

Upravo je zaštita dece motivacija ljudi zbog koje se, kao nekakav eho, širi zahtev za uvođenjem posebnog mehanizma uzbunjivanja najšire poznatog po skraćenici koja se koristi u Americi – AMBER alert (America’s Missing: Broadcast Emergency Response) gde je prvo uveden, a koji se inicijalno aktivira kada policija proceni da je nestalo dete oteto i da mu je život ugrožen.

Smisao ovog sistema uzbunjivanja počiva na spremnosti građana da se putem dojava, na osnovu sopstvenog opažanja, „uključe u potragu“ za otetim detetom. Jer zaštita deteta je svačija briga.

U kontekstu suzbijanja kriminala, normiranje je uvek pod uticajem pretpostavki o načinima na koje kriminal generiše društvenu opasnost, a te pretpostavke se razlikuju u različitim zemljama.

U Srbiji od 2012. godine funkcioniše Evropski broj za prijavljivanje nestale dece ? telefonski broj 116000. Od kada je ovaj broj počeo sa radom, putem njega je evidentirano 123 slučaja nestale dece (75 devojčica i 48 dečaka) i skoro svi su pozitivno rešeni. To je 3% od ukupnog broja prijavljenih slučajeva nestale dece.

MUP do ovog trenutka nije dokazao da postojeći institucionalni mehanizmi nisu efikasni i da je neophodno uvesti neke nove, posebne mere kako bi rad policije postao efikasan.

A nije ni dokazao da su otmice dece postale učestale, odn. na osnovu čega se pretpostavlja da se naše društvo sada suočava sa velikom pretnjom. Mi nemamo zvaničnu informaciju o tome da li se mi nalazimo u nebezbednom društvu.

Kada se vrši ekstremna politizacija nekog pitanja i njegovo predstavljanje kao bezbednosnog problema koji nalaže vanredne mere države na njegovoj zaštiti govorimo o fenomenu „sekuritizacije“.

Posledica sekuritizacije je podizanje nivoa tolerancije za ekstremne mere što je „priprema terena“ za još ekstremnije mere u borbi protiv onog što se ugrožava same temelje društva. Ograničavanje prava se opravdava potrebom za obezbeđivanjem bezbednosti.

Nedavno je u javnosti vođena debata oko novog Nacrta zakona o unutrašnjim poslovima u okviru koje je ukazano na brojne manjkavosti predloženih propisa sa tačke gledišta ugrožavanja osnovnih ljudskih prava i funkcionisanja policije u jednom demokratskom društvu.

Između ostalog, predloženi tekst je sadržao i odredbe koje bi omogućile korišćenje tehnologije za masovni nadzor.

Sa stanovišta ljudskih prava i sloboda nije prihvatljivo korišćenje tehnologije za masovni nadzor koja omogućava da se u izuzetno kratkom vremenskom roku identifikuje ogroman broj lica.

Ta tehnologija samim postojanjem ugrožava pravo na privatnost i ostala prava zbog argumenta o neophodnosti i proporcionalnosti. Propisi koji omogućavaju upotrebu biometrijskog video-nadzora uvećavaju rizik po privatnost i potiru ravnotežu dva konfliktna prava: prava na sigurnost i bezbednost, i prava na privatnost.

Proaktivni policijski rad, sam po sebi, donosi brojna pitanja u odnosu na tradicionalni domen građanskih i ljudskih prava.

Takav način policijskog delovanja se zasniva na aktivnom, često agresivnom prikupljanju podataka o licima koja niti su osuđivana za krivično delo, niti u trenutku prikupljanja informacija čine neko krivično delo, pa je mogućnost zloupotrebe proaktivnog policijskog rada izuzetno izražena.

Brojna su otvorena pitanja u vezi sa integritetom čuvanja i upotrebe prikupljenih podataka.

Kako je do sada rukovanje savremenim tehnologijama u radu institucija sa represivnim ovlašćenjima obeleženo nepravilnostima i zloupotrebama na štetu ustavnih prava građana, posebno prava na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, nepoverenje građana je iskustveno zasnovano i ne može se relativizovati.

Za dosadašnje zloupotrebe u vidu neovlašćenog pristupanja podacima građana (bez sudskog naloga) nikad nije utvrđivana odgovornost, iako je to propisana obaveza.

Upotreba biometrije podrazumeva da vi morate da prepoznate sva lica da biste dobili rezultate podudarnosti, dakle, izvesno je da se ta tehnologija koristi neselektivno i za masovni nadzor.

Dosadašnji rezultati policije u slučajevima otmica dece govore da policija prilično dobro radi svoj posao i ne uočava se uopšte razlog da se jedna ovoliko intruzivna tehnologija kupuje i koristi zato što bi u tom slučaju zapravo svi građani izgubiti privatnost zarad neke efikasnosti koja je zapravo simbolična, jer je minimalna.

Koncept ljudske bezbednosti naglašava jednaku važnost zaštite ljudi, njihovih zajednica i životnog okruženja. Napuštanje ograničenja pravedne, tzv. minimalne države (funkcije zaštite od nasilja, krađe, prevare, poštovanje ugovora i slično) o čemu je pisao filozof Robert Nozik, mora da se odmerava naspram ugrožavanja samih temelja društva.

Javnost bi morala da bude ispravno informisana o efikasnosti mere čije se uvođenje predlaže. Posledica neispravne tvrdnje je zabluda, pogrešna predstava o nekoj okolnosti. Kako je „predstava“ u srži netipičnih pravnih mera koje se donose u savremenoj kontroli kriminala, one se zato i nazivaju „Teatar suzbijanja kriminala“, jer samo izgleda da se bave kriminalom, ali zapravo to ne rade, suštinski su neefikasne u smanjenju kriminala, a imaju neželjene posledice.

Budući da se Amber alert primenjuje skoro 30 godina, u više od 30 zemalja, rađena su sistemska istraživanja o efikasnosti ovog sistema uzbunjivanja koja su pokazala da je tu reč upravo o jednoj takvoj „pozorišnoj“ meri.

Ogromna većina dece zbog čije otmice je izdato ovo posebno hitno upozorenje bi bila spasena i da ovaj mehanizam nije primenjen.

Međutim, u životu savremenih političkih zajednica percepcije građana su postale važnije od činjenica i populisti svojim načinom komunikacije pothranjuju takvu percepciju potpomognuti senzacionalističkim izveštavanjem medija.

Empatija i altruistička motivacija su dragoceni društveni resursi sa funkcijom u uspostavljanju, održanju i jačanju društvenih veza koje omogućavaju otpornost zajednice, te se s njima mora postupati s najvećom pažnjom. Ista pažnja je neophodna i za razmatranje temeljnih ljudskih prava i sloboda, iz istih razloga.

Autorka je viša naučna saradnica, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.