Beograd otvoren grad 1Mirjana Popović Radović

Unutrašnje slike grada ne samo da deluju jače od spoljnih, već pojačavaju utisak o prizoru sada, zapravo „ranjenog grada“.

Prisećam se reči velikog arhitekte Alda Rosija, koga sam videla 70-ih XX veka, na Kalemegdanu u poseti Beogradu. U svojoj knjizi Arhitektura grada on piše: „… sam grad predstavlja kolektivno sećanje naroda, a kako je sećanje vezano za pojedine celine i mesta, grad je u biti „LOCUS“ kolektivnog sećanja.“

O utiranju „kolektivnog sećanja“ govorio je na nedavnom protestu „1 od 5 miliona“, pisac Siniša Kovačević, povodom ukidanja stare Železničke stanice. Radi se o urbanoj formi, unutar koje sećanje predstavlja, svest o gradu.

To je ono sa čim se ova vlast obračunava, pretvarajući centar grada u permanentno gradilište. Razbijajući tako urbanu formu, nastoji da razori urbanu svest. Zato protestom građani hoće da očuvaju grad, prevazilazeći povod, povezuju tako sećanjem individuu sa univerzalnim u svima nama, bez obzira ko smo i odakle smo, u težnji za pravdom.

Otuda zaklanjanje zvaničnika iza ad-hok sklepanih propisa, postavlja u prvi plan trajne KULTURNO-ISTORIJSKE ZAKONE CIVILIZACIJE.

Oni se u civilizovanom svetu podrazumevaju. Zato je gondola na Kalemegdanu pitanje širih razmera nasilne slike vlasti, koja iza „legitimnosti institucija“ deluje paralegalno.