Bilo ih je 13

Pazarski krik i batrganje. Između ljudske i Božje volje. Pravda, po ko zna koji put, ne poznaje žreb. Monofizitsku jeres što dovodi ljude u defanzivu i svršen čin.Grehota i sramota. Grehota od Boga, a sramota od ljudi. Apsurdno, gladni, a štrajkuju glađu. Ne tako davno bile su rekorderke. Hrana i brana. Danas, njihovo lice, nema ko da vidi. Vrata, niko da otvori. Preko praga, osim povremeno najbliže rodbine, nema nikoga. Žrtve razorne tranzicije na tromeđi nema ko da obiđe. Niko ništa, da obeća. Da nešto, makar, impotentno izjavi. Jok. Jarabi, sačuvaj. Od bivših 13 štrajkača, do kraja ide njih 7.

Grdni majstori, a još grđa građa. Beogradski taksisti, za samo nekoliko sati štrajka, uspeli su da se izbore protiv propisa koji im ne odgovaraju. Radnici iz Lapova tri puta, u godini na izmaku, ležali su na pruzi. Jedne i druge obilazili su visoki zvaničnici. Beogradski gromovi – gromova. Tamo gde munje sevaju, gromovi prvo udaraju. Prvo, u najviše vrhove. U one što su uvek žedni i gladni. Gromovi nebeski visoko grme, a nisko udaraju. Nije valjalo, ali je donelo dobro. U oba slučaja, našlo se milja i obilja. Samo pazarskoj sedmorki duša izlazi na nos. Jedino su one na klupi za rezerve. Sede krivo i besede pravo. Besposlene i ponižene, duvaju u prste. Nemaju oka za svedoka, iako sad svi znaju da štrajkovi u Srbiji nemaju samo emotivnu geografsku dimenziju.

Narod bi rekao, a vlast podržala: S dva plota trnje, dalek je rod. Valjda su zato, uspešniji u ostvarenju svojih zahteva teritorijalno bliži vladinim zgradama i medijima. Štrajkači u metropoli, osećaju se domaćinski. Najčešće se okupljaju i štrajkuju na Slaviji, oko Terazija ili ispred Pionirskog parka. Tu su, kažu, svoji na svome. Zato, uporno vegetiraju i traže izuzetke. Najpre dižu glas, zapomažu i onda sede. Kao drvo na drvo. Odnosno, svoj na svome. Ako zatreba, maratonski čučnu na uši, priželjkujući da sedlo bude brže od konja. Otuda njihova seča drva, čak i kad naiđu na čvor, nije razlog za paniku. Znaju da Beograđani nikad ne određuju uzalud kozje staze i da uprkos situaciji zamršenoj kao arapska kosa, njihovi zahtevi ne trpe odlaganje. Grmelo – sevalo, svejedno, oni su, (ne)pravedno, u centru pažnje. Ali, zimskoj vedrini i letnjoj oblačini, ne treba verovati.

Svako zlo je naše novo iznenađenje. Sandžačke žrtve tranzicije teško nalaze mesto u javnosti. Brzoplete i već omražene političke kvalifikacije potcenjuju tragediju sedam Pazarki. Danas kad je teže nego nekad, u podeljenom Novom Pazaru na jednoj strani su pobunjenici od principa i ideja, a na drugoj politički zaverenici, taktičari i manipulanti čija je svest oblikovana ličnim interesom kao jedinom dimenzijom života. Zato u foteljama nema narodnih ljudi, nego u bezdušnoj situaciji, kad sit gladnom ne veruje i kad nema više recke, pitaju se jedino čuvari stečene moći, skučenih vidika i uskih duša. Samo kad bi Raška i Jošanica znali da progovore, na njihovim talasima bi se, kao u ogledalu, prepoznali novokomponovani tajkuni avanturističke tranzicije. Pre svih oni što, dvanaest godina posle prodaje trikotaže „Raška“, njenog stavljanja pod hipoteku i pod katanac, zatečene u kandžama mešetara, vide i prepoznaju samo kao glasački broj.

Strano i nastrano, nije za utehu. Na tromeđi više niko ne veruje da se dunjaluk menja čistim rukama, nevinim dušama i grižom savesti, od koje nema ništa. Jer, savest je davno proterana u novopazarskom kraju. Stvarnost guta i pokriva sve, pa i živote, što nude svoje opekotine, na putu samospaljivanja. Sedam žena, samohranih majki, što su nevoljno krpile i trpele, izabrale su katastrofu. Na mestu svojih prvih radosti, u karantinu imunom od svakog virusa. Bilo ih je 13, a (pre)ostalo 7. Do kraja saomubilačkog odbrojavanja…