Bogovi u belim mantilima

Istovremeno im je obećana i karijera na medicinskim fakultetima dok je pitanje članstva u SANU – ostalo otvoreno.

Da bi postali srećni izabranici, studenti su morali da pokažu zavidan uspeh tokom školovanja sa prosečnom ocenom većom od 9,25 i završenim studijama u roku. Najavljeno je takođe da će se sa zapošljavanjem najboljih mladih diplomaca nastaviti tako što će na svakom polugodištu biti nagrađivano dodatno 50 novopečenih lekara.

Uzimanje dužine školovanja i srednje ocene kao kriterijum može nekome da se čini ispravnim – ali svrsishodnost takvog merenja znanja u odabiranju iziskuje i nova dodatna pitanja, pa i nova tumačenja. Tako izjava ministra Lončara: „Na nama je velika odgovornost, kakvu selekciju kadrova sada napravimo, tako će nam biti zdravstvo u budućnosti. Za narednih 10-15 godina oni treba da preuzmu sve važne funkcije“, što upućuje na to da se načinom odabiranja stipendista realizuje želja o elitnim lekarskim stručnjacima, kao budućem kadru koji treba da nosi razvoj medicine i budući pedagoški rad. Istovremeno želi se da ugovorima o ostanku stipendista u zemlji bude sprečena migracija kadrova u zemlje koje nude povoljnije uslove za rad. Koliko su takve ugovorene obaveze efikasne, neizvesno je, jer iako se u Srbiji seje strah od „odliva mozgova“ – to uopšte za našu zemlju nije problem. Ako je danas na birou rada evidentirano gotovo 3.000 svršenih medicinara, koji po više godina čekaju svoje prvo zaposlenje – mi možemo samo da govorimo o višku lekara. Pre može da se govori o zdravstvenoj politici države koja ne popunjava radna mesta, po bolnicama i domovima zdravlja, školovanim lekarima sa biroa rada. Hajde da se oslobodimo još jedne zablude, da su srpski lekari priznati, cenjeni i traženi svuda u svetu kao vrhunski stručnjaci. Mučno je to samohvalisanje i obmanjivanje javnosti kao i kad direktor KCS Milika Ašanin za tek prispelu laboratoriju kaže da ovakve uređaje nema od Baltika, preko Poljske pa do Izraela, dok ministar Lončar skromno izjavljuje da laboratorije na takvom nivou kao što je ova u Srbiji, imaju još samo Nemačka, Engleska, Belgija i Izrael, pa evo i mi u Srbiji.

Ovakvim lažnim i neukusnim pričama se prikriva stvarno stanje u srpskom zdravstvu. Migracije lekara iz Srbije nisu specijalitet naše zemlje nego ih ima u celoj Evropi, kao što to važi i za druge profesije. Zapadnoevropske zemlje ne prihvataju naše lekare zato što ih toliko cene i vole nego zato što su im potrebni, jer veliki broj slobodnih mesta za lekare i medicinske sestre u provincijskim gradskim bolnicama, u gerijatrijskim centrima i psihijatriji nije privlačan za domaće medicinare, jer su neatraktivna pa se zato ta mesta popunjavaju gastarbajterima. Zato ovi stipendisti sa privilegijama dobijenim na početku karijere sigurno neće napustiti zemlju te ih ne treba na to i obavezivati.

Ali ono što plaši kod ovakvih sistema izbora buduće medicinske elite je u tome što stvara profil stručnjaka najmanje podesnih za lekarski poziv – „bogove u belim mantilima“. Početkom februara ove godine imao sam nesreću da ispratim tragičnu sudbinu mog sestrića koji je na Urgentni centar KCS sa uputom iz provincijske bolnice za hitan prijem, na smrt bolestan, bio izložen nečuvenim šikanama od čoveka koji je nosio titulu profesora. I profesor koji ga je operisao tek nekoliko dana ranije, odbio je da ga primi, makar da ga priključi na infuziju i dopusti da se preko noći donekle povrati. Moj rođak je preminuo. Da su ti ljudi pre početka karijere prošli bar jedan od testova od šest poznatih merenja inteligencije, kao na primer socijalne ili emocionalne, umesto srednje ocene, sigurno bi se na njihovom mestu našli mnogo bolji lekari ili korisniji pedagozi, a ne ovi sa totalnim odsustvom empatije. Kao profesori bi buduće mlade kolege svojim primerom učinili odnos prema pacijentima ljudskijim, a ne onakvim na šta se pacijenti danas najčešće i žale – bezobzirnim. O značaju ocene kao merilu uspeha da navedemo sledeće primere:

Dekan Medicinskog fakulteta u Nišu prof. D. Stanković Arsić je izjavila da na tom fakultetu oko 50 studenata (od 300 upisanih) diplomira u roku sa prosečnom ocenom 9,50 – dakle dovoljan broj da popuni polovinu godišnje kvote stipendista.

Prodekanka za nastavu Medicinskog fakulteta u Beogradu prof. Tanja Jovanović pak kaže da od 500 studenata koji se godišnje upišu, polovina završi u roku, a 10 posto sa prosekom većim od 9,0, znači samo njih 25 mogu da se kvalifikuju za stipendiste po današnjim merilima.

O drugim fakultetima nemam podatke, ali kako je moguće da se u Beogradu sa nižom donjom granicom proseka i mnogo većim brojem studenata kvalifikuje manje potencijalnih stipendista nego u Nišu. Da li je kvalitet nastave i kriterijum ocenjivanja na medicinskim fakultetima u Srbiji uporediv i merljiv.

Naš vrsni, bivši direktor KCS – prof. Miljko Ristić u jednom intervjuu na pitanje da li je sporan kvalitet nastave na medicinskom fakultetu, kaže: „Ne, nego sistem polaganja ispita. Ispiti treba da se polažu pod šifrom i preko testova i tada niko ne može da utiče na rezultat. Sada se zna da određeni student polaže kod određenog profesora i to je providno. Zovu, intervenišu… generalno gledano mladi lekari što mi sad dolaze sa prosekom deset sve su profesorska deca. To je epidemija u poslednjih nekoliko godina.“

A šta pokazuje sledeće upoređenje prosečnih ocena trojice naših savremenika, vrlo uspešno uključenih u politički život Srbije

Ministar zdravlja dr Lončar sa prosečnom ocenom 8,50, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja prof. Đukić 8,56 i novoizabrani gradonačelnik Beograda prof. Radojičić 9,14

ništa drugo nego da ne bi dobili ni stipendiju, ni specijalizaciju, a niti profesorsku karijeru da su u ono vreme njihovog diplomiranja važili današnji kriterijumi.

A što se tiče prosečne ocene i polaganja ispita u predviđenom roku, da čujemo šta o tome kaže autor Teorije relativiteta Ajnštajn: „Caka je u tome naravno što je čovek morao sve da strpa u glavu zbog ispita, dopadalo mu se to ili ne. Ta prinuda je imala toliko odbojan učinak, da sam, posle polaganja završnog ispita, čitavih godinu dana smatrao razmatranje bilo kakvog naučnog problema, krajnje neukusnim.“ Sa svojih 4,9 poena (od šest mogućih) imao je uspeh jedva dovoljan da mu se omogući da stekne diplomu na Ciriškom politehničkom fakultetu.

Toliko o učenju i polaganju ispita u predviđenom roku i prosečnoj oceni.

Autor je arhitekta, ekspert za projektovanje zdravstvenih objekata