Boj u Kosovskoj 1

Ređale su se osude gradske vlasti zbog pokušaja onemogućavanja kupovine i razmene polovnih knjiga. Mnogi roditelji nemaju dovoljno novca da obezbede svojoj deci nove udžbenike i ovo je bio način da se snađu. U komentarima, veliki broj građana govorio je o neophodnosti podrške i pomoći roditeljima da obezbede školovanje svojoj deci, a delovanje komunalne policije protiv prodavaca knjiga prepoznali su upravo suprotno od toga.

Ipak, javili su nam se i građani koji su imali veoma negativna iskustva sa prodavcima knjiga, kao i komšije iz Kosovske ulice. Kako bi doprineli da se nađe rešenje koje će svima odgovarati, prenosimo tekst o ovom problemu Nemanje Radića, stanara Kosovske ulice:

Biznis ili tradicija?!

Godinama već prisustvujemo „tradicionalnoj“ prodaji polovnih udžbenika za srednju i osnovnu školu u Kosovskoj ulici, pa se postavlja pitanje da li je to tradicija, unosan biznis ili želja da se pomogne ljudima koji nemaju novac za preskupe nove udžbenike? Stanari koji žive u Kosovskoj ulici godinama unazad prisustviju raznim incidentima: svađe sa komunalnim inspektorima, komunalnom policijom i neretko fizičkim obračunima prodavaca sa inspektorima i prodavaca među sobom.

Takođe, stanari koji žive u ulici imaju problem oko parkiranja svojih automobila, jer zbog ionako smanjenog broja praking mesta zbog rezervisanih parking mesta (za policiju, UNHCR, invalidi, razne privatne firme i medijske kuće) prodavci drže okupiran veliki broj parking mesta sa kombijima i automobilima koji su pretvoreni u tezge za prodaju. Uzgred, nijedan se ne pomera tokom čitave godine, a stalno prolaze tehnički pregled i registruju se iako bi pre prošao tehnički auto bez motora no ovi krševi. Postavlja se pitanje zašto stanari „elitne“ opštine Stari grad plaćaju najveći godišnji porez na nekretnine a za uzvrat imaju buvljak ispred kuća. Ni jedna izvršna vlast do sada nije uspela da reši dugogodišnji problem prodaje u Kosovskoj ulici.

Što se tiče cene polovnih knjiga: One su tzv. sezoni neretko iste kao za nove knjige. Prodavci sebe predstavljaju kao dobrotvore, a u stvari zarađuju odlično, daleko bolje nego što iko može da pretpostavi. Prethodnih godina su plaćali po 100.000,00 dinara za tezge u periodu od 2 do 3 nedelje?! Koliko je potrebno para zaraditi da bi ste mogli da ovoliko platite zakup tezge i da „životarite“ ostatak godine? Neki „ubogi“ prodavci imaju i više lokala po gradu, neki voze prilično nove Nemačke automobile visoke klase i plaćaju na dnevnicu armiju „zaposlenih“…

Da li su oni „žrtve sistema“, „socijalna kategorija“ ili samo dobri glumci koji za par meseci zarade ono što prosečan stanovnik u Srbiji ne zaradi za godinu dana?