Cena potkusurivanja

Dragan Vukšić Narodna poslovica kaže da nije dobro da nas Grci hrane, a Rusi brane. Nisam doživeo da nas Grci hrane, ali sam ceo život doživljavao da nas Rusi brane i razmišljao kako su to činili u prošlosti. Krajem devedesetih godina, Rusija je „u paketu“ branila Miloševića i Kosovo. Posle 5. oktobra 2000. mislio sam da više neće biti potrebno da nas ona brani, jer ćemo se zajedno boriti za dobrobit naših zemalja i građana i za civilizacijske evropske vrednosti.
Ali, Rusija opet brani Kosovo, i to u Savetu bezbednosti UN. Ona može da spreči donošenje odluke o nadgledanoj nezavisnosti i time „omogući“ da pojedine zemlje bilateralno priznaju Kosovo. Prvo rešenje je veoma nepovoljno, ali logično. Drugo je znatno lošije i sa neizvesnim posledicama. S obzirom da mi ionako ne priznajemo realnost, da je Kosovo de facto već nezavisno, sa prvim rešenjem „mogli bismo da živimo“ i rešavamo druge probleme. Ako Rusija spreči usvajanje tog rešenja i isprovocira ono drugo, preti opasnost da se nastavi politika – da se od dva ili više nepovoljnih rešenja opredeljujemo za najgore.
Zašto toliki oprez? Zato što je Rusija, u vreme kada smo gubili Kosovo, znatno doprinela da ga i izgubimo, i zato što sada pokušava da ga „vrati iz mrtvih“. Kad smo gubili Kosovo, a i pre toga, u Moskvi su vođene najmanje četiri politike. Jeljcinova je zavisila i od njegovog psiho-
-fizičkog stanja. Zavisno od toga, pretio je pesnicom ili je namrgođeno izražavao nezadovoljstvo zbog ponašanja Zapada i NATO. Ipak, Jeljcin je na vreme rekao da Rusija neće ulaziti u sukob sa NATO, jer na Kosovu nije ugrožena njena bezbednost. Za pametne dovoljno. Drugu politiku vodilo je Ministarstvo spoljnih poslova. Razapeto između Jeljcina, Dume, Ministarstva odbrane i „ostalih“, bilo je uzdržano i najmanje uticajno, ali je upozoravalo da uvažavamo realnost i ne idemo u sukob sa NATO. Treću politiku vodilo je Ministarstvo odbrane, tačnije pojedini generali koji su, u „dobrom raspoloženju“, baš pretili NATO i obećavali pomoć, u koju niko pametan nije verovao. Najuticajniji su bili „ostali“: ruske i ovdašnje obaveštajne i bezbednosne službe, njihovi eksponenti i belosvetski mešetari, i neki zvanični predstavnici u Moskvi i Beogradu, na čelu sa Borislavom Miloševićem.
Najveću štetu sebi i nama Rusija je učinila za vreme pregovora o obustavljanju bombardovanja. Sa Miloševićem i vojskom osmislila je „veliku prevaru“ i, bez dogovora sa NATO, deo svog kontingenta u sastavu SFOR iz BIH prebacila na Kosovo i zaposela aerodrom Slatina kod Prištine. NATO je bio zaprepašten. Komandant NATO general Vesli Klark naredio je komandantu KFOR generalu Majklu Džeksonu da ih protera, što je ovaj, na svu sreću, odbio. U kom svetu je Milošević živeo svedoči i činjenica da se ljutio na Ruse što traže dozvolu za prelet od Mađara i Bugara, radi dovođenja svežih vazdušno-desantnih snaga. „Što oni ne lete, što se njih tiče da li im ovi daju dozvolu“, grmeo je on. U očima Zapada i NATO još jednom smo ispali prevaranti. Rusi nisu mogli da uđu u Glogovac, jer su ih sprečili Albanci. Odnosi sa KFOR bili su zategnuti. Imali su i velike gubitke u ljudstvu. Troškovi veliki, a učinak nikakav. Nije ostalo ništa drugo nego da Duma zaključi „da su troškovi prisustva znatno veći od političkog i bezbednosnog interesa Rusije za prisustvo na Kosovu“ i da se povuku.
Što se sadašnje uloge Rusije tiče, prisutne su najmanje dve suprotstavljene činjenice, postavljaju se najmanje tri pitanja, a ime mesta i za jednu molbu. Prva činjenica je da je Rusija postala stabilnija, jača i uticajnija. To je dobro, i za Rusiju i njene građanje, i za stanje i odnose u svetu. Druga, Kosovo je sada mnogo manje naše nego 1999, zahvaljujući i ruskoj politici i „bratskoj pomoći“. Pitanja su: šta Rusija stvarno želi i može da učini? Može li točak istorije da se vrati, popravi etnička struktura na Kosovu i Albanci približe Beogradu? I zar opet moramo da budemo predmet za potkusurivanje u odnosima velikih? Molba glasi: ako već morate opet da nas branite, nemojte, za ime boga, zato što smo braća, Sloveni i pravoslavci.