Cirkus u cirkusu

Nataša B. Odalović Uključeni su mi (sreda pre podne) istovremeno: televizor (vesti), radio (vesti), CD ( biram muziku za emisiju), a zapravo čitam: «… Čikam te da začepiš jednom čitavih dvadeset minuta, ti besplatni cirkularni cirkuse. Odbio sam ga od sebe, pomislio Jedan um. Jedan um. Ispričaj mi neki, Cirkuse. Neki koji ne znam. Želim da idem na Tibet. Jedan um. Koncentrisao sam se na disanje. Dođi kući, Irving. Jedan um. Bolesni um. Bezobrazni um. Bejlijev um. Jedan um. Jedan šum…» Zvoni mi fiksni. Ne javljam se nikad. Zvoni mi jedan mobilni. Ne reagujem. Zvoni drugi, rezervisan za prijatelje. E, na taj moram da se javim. Prijatelj, na žalost novinar, zove da me pita o nekoj vesti koju sam morala čuti. Uostalom, tako smo se i dogovorili. I zato sam i uključila sve te ogavne sprave. Ali ja, ali ja…. Priznajem, nisam čula tu vest. Nisam čula ni jednu vest. Pokušavam da svoju profesionalnu neodgovornost prema zajedničkom poslu prenebregnem, tačnije da se napravim nevešta, da svog odgovornog prijatelja i kolegu ne naljutim odviše, trudim se da budem duhovita, čuj stari moj, to ti je srpska politika, ako si čuo jednom jednu vest, čuo si ih sve… Ma kakvi pregovori, ko neće da se dogovori, ko hoće, ko je čiji, čiji si ti mali, kakvi mandatari, o čemu se radi… Nije ti fora, kaže prijatelj. Znaš da sam računao sa tim. Kako ću sad. Uuups. Vidim da sam baš zabrljala. I hoću da se izvinim, da kažem kako ću iz ovih stopa da okrenem deset telefona, da nađem to što nam fali mojom krivicom. Hoću, otvaram usta da mu sve to kažem, ali umesto toga, ja mu govorim: «Čikam te da začepiš jednom čitavih dvadeset minuta, ti besplatni cirkularni cirkuse».
E, sad si stvarno preterala, tebi je do zezanja, hoćeš da ne uradimo posao, hoćeš da ne radimo zajedno, šta hoćeš, viče moj dobri, stvarno dobri prijatelj i na žalost kolega. Evo sad ću da kažem da sam se šalila, sad ću da se izvinim, otvaram usta, a kad tamo izlaze reči: «Ma skini mi se, ili mi ispričaj neki, Cirkuse, neki koji ne znam». Šta ti je, pita me ozbiljno, sada već kao prijatelj, ne kao iznevereni kolega. «Želim da idem na Tibet». Pa, dobro, idi, kaže on, Dobri. Hoću da se izvinim, da mu sad sve lepo objasnim, ali strepim da otvorim usta. Više nemam pojma šta će izaći iz tih usta, kao da me iznebuha spopao Turetov sindrom, o kome sam saznala tek iz knjige koju zapravo čitam sve vreme, dok idu vesti, dok ide naš razgovor. Turetov sindrom je, piše već na prvoj stranici knjige, neurološki poremećaj, nezanimljiv sam po sebi osim što ima jednu osobitost, a ta je da se dovodi u vezu s prisilnim izgovoranjem psovki i neprimerenih opaski. Sećam se dok ćutim da, kada sam pročitala to objašnjenje na početku knjige, kako sam pomislila na masu ljudi kojima je svaka druga reč psovka i kako mi je bilo smešno svrstavajući ih sve pod ovaj sindrom (ne želim da budem politički nekorektna, pa se u trenutku ovog pisanja izvinjavam svim nedužnim ljudima koji zaista imaju taj Turetov sindrom, nisam mislila tada na njih), a sada, sreda pre podne, dok razgovaram sa prijateljem, a usta pričaju ono što im ja ne naređujem, ja psujem u sebi, kao, koji mi je, kako se to ponašam… Ja čekam, čujem ga s druge strane aparata. Jesi li bar snimala vesti? Šta te zanima, jedva uspevam da izgovorim. Pa, sve, dokle su stigli u pregovorima, poslednje izjave, ko je uopšte komentarisao osim Dinkića koji kaže da koliko on zna niko ni sa kim ni o čemu nije pregovarao. Sve to on izgovara. I lepo osećam da neću moći da se suzdržim. Pa ipak, mislim u sebi, ovo je suviše. Koga vraga da snimam ako je taj, kako je rekao da se zove, rekao da niko ni sa kim ništa ne dogovara, ako on zna, a znam da je nešto slično reklo još nekolicina, a da su ona dvojica ključnih rekli da će se sastati, a da su jedni rekli ma ništa od svega, a drugi ma samo što nije, a treći, da je sve to glupopst, uupss. Dobro je što sam sve govorila u sebi. Nakašljem se, otvaram usta, izlaze rečenice: «Objasni ti meni lepo: zašto bi ovaj zaskočio jednog računovođu?» Zašto bi bilo ko bilo koga zaskočio, a zašto bi se pa opet, uvlačili jedan drugom u bu-ba-šva-bu-bu. Bu-ba-šva-ba, bu-ba-rus- ne daj kozi sav ku-pus… Nećeš više da radiš, pita me dobri moj prijatelj. Čujem da pripaljuje cigaretu, čudim se tome jer znam da u susednoj sobi ima bebicu zbog koje ne puši u stanu. .Žao mi je ljudi, stvarno mi je žao, njega, bebe, mene, tog posla koji nam donosi neku kintu, oboje smo politički nepodobni za sve, oboje jedva nalazimo «tezge», a onda ja zasvinjim ovako, i ponašam se ovako beznadežno, i samu sebe zapanjujem, stvar je gora nego što možete da zamislite, ali ta muka se ne da opisati. Poslednji put hoću da mu kažem: Muka mi je, ovo više nisu vesti, ovo je đubrište po kojem nemam stomak da tragam za zrnom zdrave informacije, ljudi koji vladaju ovom zemljom su… Ne uspevam, ne mogu ni to da mu kažem, jer smo to jedno drugom rekli već stotinu puta, znam, on će reći shvati sve kao bilo koji posao, znam opsovaće i on i državu, i njih koji nas zovu da glasamo…