Čudna preraspodela uloga

Filip Ejdus Zbog medijske buke oko parlamentarnih izbora ostala je relativno neprimećena uredba Vlade Srbije o ličnoj karti, od 17. januara 2007. Doneta pod pritiskom javnosti, koju su predvodile grupa NVO i Srpska pravoslavna crkva (SPC), ova uredba stavila je van snage deo Zakona o ličnoj karti iz jula 2006, koji je predviđao obavezno ubacivanje biometrijskog čipa u nove lične karte građana. Ona predstavlja malu, privremenu pobedu građanskih prava nad prodiranjem politike bezbednosti u sve sfere života. Takođe, donošenje uredbe predstavlja značajan poen za demokratiju u Srbiji. Ono pokazuje da građansko društvo može, kada ima jake argumente zasnovane na humanističkim vrednostima, direktno uticati na politiku Vlade. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega su desničarske, klerikalne i konzervativne struje uzele u zaštitu ljudska prava, dok je liberalna građanska javnost ne samo ćutala, već i zdušno stala iza projekta „čipovanja“ građana Srbije i inaugurisanja tzv. nadziranog društva.
Najveći pokretač širenja biometrijske tehnologije je Vlada SAD. Američki „Zakon o povećanoj bezbednosti granice i reformi viznog sistema“ iz 2002. propisuje da države čijim građanima nisu potrebne vize za ulazak u SAD moraju u roku od dve godine uvesti biometrijske pasoše kako bi to pravo zadržale. Kako bi izašao u susret tim zahtevima, Savet EU je u decembru 2004. usvojio „uredbu o uvođenju zajedničkih bezbednosnih standarda i biometrije u pasoše i ostala putna dokumenta izdata od strane država članica“. Do kraja 2006. većina država članica EU počela je da izdaje biometrijske pasoše sa ugrađenim daljinski čitljivim beskontaktnim čipom na kome se, između ostalog, nalaze digitalna fotografija i potpis vlasnika isprave. Zbog toga što je i sama odlučila da uvede biometrijske pasoše, EU je zahtevala od kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo, uključujući i Srbiju, da u cilju liberalizacije viznog režima i oni pređu na biometrijske putne isprave.
U Srbiji su i javnost i političke elite prihvatile ovaj zahtev EU. Međutim, pokušaj lokalnih političkih preduzetnika da u paketu sa biometrijskim pasošima „proguraju“ i obavezne biometrijske lične karte izazvao je izuzetan otpor, pre svega, desnih i crkvenih krugova. Priča o uvođenju ličnih karata sa biometrijskim čipom počinje 2001, kada je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović naručio od kompanije Motorola opremu za biometrijske putne i lične isprave u vrednosti od 100 miliona evra. Oprema je kupljena bez prethodne javne rasprave i pre donošenja Zakona o ličnoj karti, kao i pre donošenja novog zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Zakon o ličnoj karti donet je tri godine kasnije i u njemu je, između ostalog, predviđeno uvođenje nove generacije biometrijskih ličnih karata (projekat SMART). One bi u sebi sadržale tri biometrijska podatka – fotografiju, otisak prsta i potpis. Ovi biometrijski podaci, osim štampanja na samoj ličnoj karti, bili bi pohranjivani na kontaktni mikrokontroler (čip). Zajedno sa drugim podacima, kao što je JMBG, čip bi se našao u delu lične karte koji je predviđen za mašinsko iščitavanje. Sadržaj čipa bi mogao biti iščitan i sa daljine. MUP Srbije predvideo je da podaci iz ličnih karata građana Srbije budu čuvani u centralizovanoj bazi podataka pod živopisnim nazivom „Memorija Srbije“. Ona bi se nalazila u sedištu Ministarstva unutrašnjih poslova. Sve ovo, čelnici MUP pravdali su, pre svega, efikasnijom borbom protiv organizovanog kriminala i terorizma, kao i potrebom za uvođenje elektronske uprave (e-government).
Inicijativu za uvođenje biometrijskih ličnih karata žestoko su kritikovali, pre svega, konzervativni i klerikalni društveni krugovi. Kritike su se kretale od verskih, preko ekonomskih i stručno-tehničkih, pa sve do pravnih i sociopolitičkih. Predstavnici SPC smatraju da su čipovi u ličnim kartama „antihrišćanski i antipravoslavni“ uvod srpskog društva u „nevidljivi koncentracioni logor“, koji omogućava „totalitarni nadzor države nad svakim svojim stanovnikom i svim aspektima života“. Ekonomske kritike su se, pre svega, odnosile na previsoku cenu koja je plaćena za ovu opremu, kao i na činjenicu da se time dupliraju već postojeći kapaciteti za štampanje ličnih isprava Zavoda za izradu novčanica. Stručno-tehničke primedbe stavljene na biometrijsku tehnologiju mnogo su ozbiljnije. Naime, veliki broj stručnih studija ukazuje na to da ona, zbog svoje nesavršenosti i ranjivosti na hakerske napade, predstavlja poklon za teroriste, organizovani kriminal i strane obaveštajne službe.
Veoma ozbiljni su i pravni argumenti koji govore protiv Zakona o ličnoj karti. Pre svega, član 28 ovog Zakona predviđa da „nadležni organ može podatke iz evidencije davati državnim i drugim organima i organizacijama, kao i pravnim i fizičkim licima koje na to imaju pravo po zakonu ili drugim propisima“. Ovaj član je u direktnom sukobu sa članom 42 Ustava Srbije koji jemči zaštitu podataka o ličnosti i izričito zabranjuje upotrebu ovih podataka za svrhe za koje oni nisu prikupljeni. Ovaj član je u sukobu i sa važećim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998. Njime je predviđeno da lični podaci mogu biti prikupljani, korišćeni i obrađivani samo na osnovu zakona ili uz ličnu saglasnost građana, ali ne i na osnovu drugih propisa, kao što to predviđa sporni Zakon o ličnoj karti. Konačno, sociopolitički argumenti protiv projekta „čipizacije“ građana i centralizacije podataka upozoravaju na njen totalitarni potencijal.
Odakle Vladi Srbije ideja da uvede čipovane biometrijske lične karte? One nisu uvedene ni u evropskim zemljama, pa ni od Srbije niko nije zahtevao nešto slično. Još više zbunjuje činjenica da su tzv. demokratski blok i grupe građana koje ga podržavaju gotovo jednoglasno podržali zakon o ličnoj karti, dok su klerikalno i nacionalno orijentisane snage žestoko ustale u ime zaštite privatnosti i građanskih prava. U sukobu principa slobode i bezbednosti, ostaje nejasno kako je moguće to da su se na strani slobode našli SPS, SRS i i ljubitelji lika i dela vladike Nikolaja, a da su se na strani bezbednosti izričito ili prećutno našli DS, DSS, G17 Plus i organizacije kao što su Beogradski centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i drugi liberalno-demokratski orijentisani delovi srpskog društva.
Šta god da je posredi, dobro je da je Uredbom suspendovan deo Zakona o ličnoj karti. Međutim, vladinom uredbom ne može se menjati sadržina zakona. Prava borba za ukidanje i dalje važećeg Zakona o ličnoj karti, kao i za donošenje novog – tek predstoji.