Dečje nasilje

Posle slučajeva seksualnog zlostavljanja i maltretiranja učenica iz novosadske i pirotske osnovne škole, udarna vest je bila incident u kojem je u pucnjavi teško povređen maturant Ugostiteljsko-turističke škole iz Beograda.
Iako je nasilje u školama postalo gotovo svakodnevna pojava i poprimilo neverovatne razmere – o čemu svedoči i podatak da trećina đaka osnovnih i srednjih škola učestvuje u vršnjačkom nasilju, bilo kao žrtve ili kao nasilnici – društvo još nije počelo ozbiljno da se bavi ovim problemom. Iščuđavanjem nad sve bizarnijim „metodama“ koje deci padaju napamet i prebacivanjem odgovornosti, a bez spremnosti da svako prihvati svoj deo krivice, teško da će se bilo šta promeniti. Ništa se ne menja ni čekanjem da vlasti donesu strategije i propišu strože sankcije za maloletnike.
Stručnjaci kažu da su deci nametnuti pogrešni modeli ponašanja i da veliku zaslugu za to imaju mediji. I u tome su u pravu. Ubistva, tuče, skandali, negativni primeri – sve to dobija značajan prostor u medijima. Poučni i humani prilozi većinu urednika uglavnom ne zanimaju. Ne treba se onda čuditi što se deca identifikuju sa onim što im je servirano.
Stalno se pominje odgovornost škole. Umesto da podstiču kreativnost i da zainteresuju decu da borave u školi i posle časova, nastavnici traže veća prava i mehanizme da se izbore sa nasilnim učenicima. Psiholozi i pedagozi uglavnom se angažuju tek kad se dogodi incident. Preventiva malo koga zanima. Prosvetni radnici kažu da dobijaju sve agresivnije i bezobraznije đake. Za to krive roditelje.
Roditelji se, međutim, pravdaju da su prezauzeti, da rade od jutra do sutra kako bi svojoj deci obezbedili pristojan život. Umesto pola sata iskrenog razgovora, važnije im je da kupe detetu markirane patike i najnoviji model mobilnog telefona. Lakše im je da plate da se neko drugi bavi njihovom decom. Od malena ih uče da vrate kad ih neko tuče. I sami često pribegavaju tradicionalnim „metodama“ vaspitanja. Kad se desi nezgoda, kriv je neko drugi.