Demokratija i demokrate

Autoritarni režimi, koji su pretežno bili na čelu Srbije, otkada je u drugoj polovini XIX veka dobila nezavisnost, ne trpe političke protivnike i oponente, a posebno one organizovane  u stranke sa prefiksom „demokratska“.

Ta odrednica ih uznemirava, jer označava diskurs koji ne prihvataju, ne razumeju i smatraju potencijalno opasnim za njihovo opsenarsko, demagoško i populističko delovanje.

Zbog toga su neprestano pokušavali da uz pomoć uvek aktivnih „službi“ razbiju svaku aktivnost koja ima opozitni koncept od njihovog.

Milošević je cilj razbijanja Demokratske stranke uspešno realizovao, pa su gotovo sve uslovno demokratske partije koje deluju ili su delovale u Srbiji nastale cepanjem Demokratske stranke.

Proces, započet godinu dana posle obnovljenog rada Demokratske stranke nastavlja se do današnjih dana.

Članovi, koji su zahvaljujući stranci stekli društvene pozicije, napuštali su je kada su im drugi ponudili unosnije poslove, ili kada su u nezreloj percepciji sopstvene ličnosti pomislili da zaslužuju da imaju svoju stranku u kojoj će oni biti glavni.

Ovakvi članovi Demokratske stranke nisu bili demokrate, niti su shvatali značenje tog pojma.

Ideje demokratije su zloupotrebljavali vođeni ličnim utilitarnim motivima, koji su se obično ogledali u sticanju materijalnih koristi i lagodnom življenju.

Mnogi „viđeni“ članovi danas asistiraju vrhovnom upropastitelju u njegovim zlodelima. Oni koji su ostali „verni“ ideji i partiji danas, predvođeni bivšim predsednikom Šutanovcem, pripremaju puč u stranci.

Te iste „perjanice“ Demokratske stranke nisu uspele da pređu cenzus na beogradskim izborima i sada bi ponovo da se nađu na njenom čelu. Iz sasvim profanog razloga, zbog komfornog i unosnog posla poslanika.

Doživljavaju da im te funkcije pripadaju i ne mogu da podnesu da novo rukovodstvo partije ne želi na izbore.

Sve ideje o demokratiji postavljene u Antičkoj Grčkoj i ugrađene u temelje  savremene civilizacije, za ove ljude, koji su zahvaljujući pozicijama u stranci stekli ime i imetak, ne vrede koliko poslanički mandat.

Demokratija, kao oblik organizovanja društvene zajednice, ali pre svega kao stil življenja i delanja, nije uspela da pronađe plodno tlo za razvoj u Srbiji.

Mnogi faktori, od istorijskih, socioloških i psiholoških, uticali su da se relevantna većina građana na izborima opredeljuje za vođe umesto za promotere i čuvare građanskog suvereniteta.

Težnja da budu vođeni dovela je stanovnike Srbije na rub ekonomskog i biološkog opstanka.

Devastirana i duboko podeljena društvena zajednica nalazi se u tragičnom istorijskom periodu, u kome su racionalna rešenja krize sve manje verovatna.

U ekstremno narasloj društvenoj napetosti Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke, i njegovi saradnici bore se da sačuvaju stranku i održe živim ideje o slobodi odlučivanja, pravu na različito mišljenje, ljudsko dostojanstvo i časno obavljanje javnih funkcija.

Oni simbolizuju onaj deo građana Srbije koji još uvek uspeva da se održi iznad ključajuće društvene patologije koju su kreirali kriminalci, hulje, lažovi, manipulanti, komformisti i druga bića sličnog mentalnog sklopa.

Krijući se iza političkih stranaka omogućili su sebi sve životne udobnosti, a većini oduzeli pravo na miran i siguran život.

Takvih ličnosti je bilo u Demokratskoj stranci i još uvek ih ima, ali na sreću, ima i onih drugačijih.

Zoran Lutovac i njegovi saradnici veruju da u Srbiji još uvek postoje odgovorni, moralni, slobodoumni, nekorumpirani i hrabri ljudi. Veruju u njih jer su i sami takvi.

Demokratska stranka je na istorijskoj prekretnici, kao i čitava Srbija. Ako stranku koju su stvarali Borislav Pekić, Nikola Milošević i Zoran Đinđić danas sruše Šule, Kena i Balša, jasno je kojim putem će krenuti Srbija.

Autorka je neuropsihijatarka u penziji