Foto: Privatna arhivaKao retko kad i mediji su među sobom bili složni i uskladili tačku gledišta. Pink, Prva i Nova disali su kao jedno.
Pomutile su se sve ideološke, sitnostranačke razlike. Na kratko, dogodila se srpska utopija.
Disalo se kao jedan. Intervjuisani su ljudi na ulicama, recitovali se stihovi, pisane i potpisivane peticije, lepota Desankine poezije branila se najvulgarnijim rečima, linč-zaricanjima i obećanjima.
Drugim rečima, nije ovde toliko reč o samoj poeziji Desanke Maksimović, koliko je reč o recepciji jedne senzacionalističke vesti koja je konstruisana na relaciji Zadužbine Desanke Maksimović i novinskih agencija.
Malo ko se pitao o drugoj, zloj strani. Kao u nekom stereotipu, kolektivna svest je umislila neke tajanstvene mrzitelje književnosti i srpstva, sakrivene u opskurnim odajama Zavoda za unapređenje obrazovanja (ZUOV).
Začudo, u tome su posebno prednjačili književnici i ljudi iz struke – profesori srpskog jezika i književnosti, mnogi među njima i saradnici Zavoda.
Bio je to trenutak, zapravo jedan od onih trenutaka kada književnost bljesne kao bitno pitanje našeg društva.
Spolja posmatrano, neko bi se nanovo ubedio da je to ona ista nacija koja u prste zna i Petera Handkea i probleme institucije Nobelove i NIN-ove nagrade.
Nacija koja bez književnosti neće i ne može. Koja ne dopušta da književnost bude iščupana iz njenog srca.
Videći da je narod na viralnim nogama, univerzitetski profesori su potpisivali peticije, oportunistički grabeći deliće situacije u ime svoje samobitnosti. Jer, uspeh je bio zagarantovan.
Do kraja prvog dana pobeda je oglašena afektnom akcijom Državnog vrha. Bili smo jedno. I mi, i oni. I Bećković, i Ana Ristović, i Vladimir Kopicl.
Trenutak, za nas redak. Egzaltacija narodnih i edukovanih masa. Čak ni korona nije uspela u tome da nas ubedi kako postoje problemi koji mogu da nadiđu sva naša razmimoilaženja, sve naše sukobe.
Na trenutak, poput Užičke, uspostavila se Desankina republika. U ovom trenutku ne znam koliko će trajati. Slutim. Slavna Užička, recimo, nije ostala zaboravljena, uprkos kratkotrajnosti, i uprkos političkim tranzicijama.
Do kraja dana pravili su se planovi predstojeće higijenske akcije: kako počistiti nekompetentno smeće.
Na društvenim mrežama predlagalo se sledeće: da se odabere po jedan predstavnik naroda iz svakog grada, pridružiti ih potom odabranim savremenim pesnicima u legitimno telo koje ima zadatak da pažljivo preispita plan i program iz srpskog jezika i književnosti. Situacija pekićevska.
Druga tačka gledišta, međutim, pokazala bi mnogo toga što se u senzacionalističkom požaru ne vidi: da je Desanka Maksimović za nastavni plan i program ostala neupitna kulturna činjenica.
Ne, ona nije izbačena, već najzastupljenija pesnikinja u programu. Sa dvadeset pesama koje se obrađuju od prvog do osmog razreda i uz predlog da se knjiga Tražim pomilovanje pridruži prvoj godini srednje škole – kao primer kako srednjevekovna tradicija može da oživi u izrazu jedne vrsne pesnikinje XX veka – potvrđen je kanonski status Desanke Maksimović.
Ili drugim rečima: od dvanaest godina obrazovanja, delo Desanke Maksimović prisutno je u devet godina: osam godina osnovne i u prvoj godini srednje škole.
Isto tako, u požaru se nije videlo ni ovo: da je samo u program četvrtog razreda uveden Stevan Raičković (Zapisi o Crnom Vladimiru), Pismo Ivana V. Lalića; da su u izborni program ušli Karantin Raše Livade, zatim Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, Upotreba čoveka Aleksandra Tišme, Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića, Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića, Mamac Davida Albaharija, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Oproštajni dar Vladimira Tasića, Milenijum u Beogradu Vladimira Pištala; od stranih pisaca tu su i Džordž Orvel, i Italo Kalvino, i Umberto Eko.
Ali, da to ne bude već previše. Jer, ovde i nije reč o novinama, niti je reč o književnosti. Reč je o idolopoklonstvu: kanonski pisac je u našoj kulturi svetac.
On nije običan čovek niti žena; primer je vrle i uzorne osobe, a ako i ima životne i ideološke lomove – oni svetačkom identitetu samo doprinose. Govor o njoj/njemu uvek je dostojanstven i pun lepih reči.
O tome, recimo, govore u velikoj meri dosadni i isprazni učenički radovi o Andriću, prepisani sa bljutavih linkova, koji do u beskraj ponavljaju sintagmu o junaku-mostu, ilustracijama sa prvih sedamdeset do sto strana romana Na Drini ćuprija.
Dve su posledice ovakve strategije: svetački karakter kanonika i njihova visoka zastupljenost u programu ne dovodi do toga da oni budu temeljno pročitani.
Štaviše. Njihovim beskrajnim ponavljanjem u programu stvara se efekat dosade i zamora. Ali, na drugoj strani, baš ta hipnoza čini od učenika da jednog dana, odrasli i prošiveni koncem neupitnih vrednosti – (visoko)obrazovani ili ne – progovore jednostavnim i učinkovitim jezikom mržnje.
A upravo je on obeležio dane za nama. I možda još dva-tri dana koja predstoje. Potom, kao i obično: tišina, muk, do sledećeg velikog literarnog skandala: Nobela, NIN-a.
Autor je profesor srpskog jezika i književnosti XIII beogradske gimnazije i član radne grupe ZUOV-a koja je pripremala Predlog programa nastave i učenja od 1. do 4. razreda gimnazije
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Svinjsko meso u prodavnicama uskoro skuplje za 20 odsto
Advokat objavio dokumenta o smrti Cvijana koje je dobio od BIA
Bravo, profesore! Bar da neko kaže da nema ni govora o izbacivanju Desanke iz školskog programa. Mnogo veći problem je što deca ne čitaju, a na to ih neće prisiliti nikakav program dok država ne shvati da gimnazija nije obavezna i da ne moraju svi da je završe.
Imala sam nesrecu da ovaj uvazeni autor predaje srpski jezik i knjizevnost mom detetu u gimnaziji cije ime ponosno stavlja ispod svog potpisa,a inace ga bruka na svakom koraku.
Ovaj skandal majstor koji na casovima prica kojestarije i pise knjige pornografskim jezikom i stilom,dobio je priliku da,ni manje ni vise,kreira programe za buduce narastaje.Umesto da bude udaljen zbog brojnih skandala koje pravi na svojim casovima,on jos dobija i medijsku paznju.Molim redakciju Danasa da prvo proveri kakav ugled imaju saradnici i ostali clanovi raznih tela i odbora u ovom duhovnom mutljagu koji zajedno prave SNS primitivci i ovi obrazovani primitivci,u stvari klasicni egomanijaci,koji vrse tipicnu zamenu teza,pa ubacuju Andrica da bi odbranili svoje naopake poglede na stvarnost.Tvrditi da ce Tisma privuci decu knjizi vise od Andrica ili Desanke moze samo ozbiljan neznalica poput ovog opskurnog samozvanog rusitelja kanona.
Ovaj je uspesan samo u jednom,da mnogoj dobroj deci ogadi citanje.Potpuno u skladu sa tekucim mrakom i vladavinom neznanja koji vrlo uspesno sprovodi vladajuca stranka
Uz svesrdnu pomoc korisnih idiota kojih u ovom nesrecnom drustvu ne manjka.
A šta fali Tišmi? Neko će više čitati Tišmu, a neko Andrića. Mnogo emocija je u vašem komentaru, a profesor je lepo rekao da treba čitati i druge. Kad umni ljudi u ovoj zemlji kažu šta je neizbežna lektira onda će tek biti borbe.
Blago đacima s ovakvim profesorom i članom ZUOVA koji ubacuje Boru Ćosića i Vladimira Tasića (i ništa bez Pištala Ništala), piše „učinkovito“ i sanjari o Užičkoj republici. Ma kako je samo izostavio Konstantinovića?
Blago ili ne, napravljen je potez i data je nova mogućnost? Vaše neznanje zakucalo se u povezivanju Konstantinovića i Pištala. Treba li reći da ta dva imena ne idu zajedno? Lično, Pištalo mi je nezanimljiv, ali rad i timu znači i da prihvatite argument za. To se zove dijalog i najtoplije vam ga preporučujem
Dok ovakvi profesori, koji ne razumeju ni najosnovnije – da je Desankina zbirka „Tražim pomilovanje“ polemisanje sa svakim vremenom, da poziva na savest, samilost, razmišljanje o različitima i slabima, te da nije u pitanju oživljavanje srednjovekovne tradicije, već svojevrsna pobuna protiv sile, nejednakosti i nehumanosti – deca će zaista čitati sve manje.
Rusima ne pada na pamet da izbacuju Puškina, Englezima da zaobiđu Šekspira, Francuzima da bi trebalo malo smanjiti Igoa. Samo je kod nas problem ako prepoznamo da su nas neki pisci i pesnici oblikovali generacijama.
No, čovek je jedan od onih koji su *jednoglasno* glasali za predlog o izbacivanju, pa ovakvi stavovi ne čude. Napad je, dokazano, najabolja odbrana.
A Vi to verovatno na osnovu direktnog iskustva sa ruskim, francuskim i engleskim skolskim programom?
Zamislite – da! Neko proveri pre nego što napiše. Suludo, zar ne?
Profesor je živ primer da izloženost lepoj književnosti nije učinkovito za svakoga.
Poenta književnosti je da se rade dela koja su deo tradicije i (opšte) kulture i da se deca upoznaju sa najreprezentativnijim delima.
Osim Orvela i donekle Eka i Gorana Petrovića, ne bih rekla da su ostali toliko bitni, pogotovo u poređenju sa onime što se izbacilo.
Džabe se svi derete, te lektire niko ne čita zato što su smaračina, a niko ih nije čitao ni u moje vreme, što je bilo pre skoro 40 godina. Mislim jaka stvar nekakva patetisanja i naprđivanja, koga boli… Od svega navedenog jedino Orvel vredi nečemu jer u toj zemlji kao da ste svi izašli i iz 1984 i iz Zivotinjske farme, ali sa druge strane srednjoškolce to i ne zanima, moraju da gledaju Netflix, i da tapkaju telefone. Isto je bilo i onomad, samo nismo imali internet nego stripove.
Sve u svemu sva ta lokalpatriotska proza i poezija korisna je jedino kao dezen za tariguz i to je sve. Ali dobro, tu drugo i ne znate osim da se non stop derete. Izem vam ja tu vasu kulturu kad je niko nece ako vidi da ima i drugo, pa morate silom da je „stitite“ dekretima, dranjem i nametanjem, to je poenta. Klovnovi.
Hvala Vam što ste mi dokazali da su kratke narodne umotvorine apsolutna istina!
Autor nije objasnio par stvari.
Da li je „Tražim pomilovanje“ izbačeno iz programa pa tek posle reakcije javnosti vraćeno u prvi, umesto da ostane učetvrtomn razredu?
Da li je svaka Desankina pesma primerena svakom uzrastu pa pošto smo kao osnovci bili „zatrpani“ Desankinom poezijom, red je da u gimnaziji malo od nje odmorimo?
Glupost sa oživljavanjem srednjovekovne tradicije ne traži dodatna pojašnjenja.
Misli li autor da u kulturama ne treba da postoje nezaobilazna dela i stvaraoci?
Izgleda da misli i da se kao član ZUOV latio zadatka da to polako zatire.
Možda i ne misli, ali zadatak je zadatak, a ZUOV sinekura je sinekurčina.
(pre bilo kakve polemike pogledati spisak pisaca izbačenih iz programa)
Zašto trošite prostor na „podmetute teme“? Umesto da pred izbore pitaju vlast zašto 30 g rade za geostrateške interese Rusije i Kine (a ne Srbije)? Podmeću se „don Kihot“ teme….
Hohoho!! Evo akademskog gradjanina koji kanonizuje pesnike koji se njemu ne svidjaju, pa se dotakao i Andrica, koji je sveti gral Srpske i svetske knjizevnosti. Svako ima pravo na misljenje, ali profesore, da bi ste menjali ovakve stvari koje vi ocigledno zelite da promenite, morate imati knjizevnu, akademsku i naucnu tezinu, sto vi ipak ne posedujete(bar ne jos).
Budalaštine. Poenta je bila nešto drugo i trapavi pokušaji justifikacije sopstvenog peha su besmisleni.