Despotski vrednosni sistem

dr Zoran Stokić Govoreći o korupciji na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, niko do dana današnjeg nije pokušao da objašnjenju tog fenomena pristupi holistički! Naša politička i kulturna elita smatra da svi problemi potiču od Miloševića, ratova i sankcija, tj. razorene ekonomije, i oni u to veruju dogmatski – na isti način na koji su ljudi hiljadama godina verovali da je Zemlja ravna ploča, ili da se Sunce okreće oko Zemlje – a takva dogmatska verovanja uvek su toliko čvrsta i sveopšta da se nekritički uzimaju kao sama „stvarnost“. Stvari, dakako, stoje sasvim drugačije i tek nam istorijska optika pruža pravu sliku o pomenutom fenomenu.
Sticajem raznih okolnosti, mi smo na ovim našim prostorima „prespavali“ čitave vekove, te nismo ovladali onim nebrojenim mnoštvom novih ideja i načina mišljenja stvorenih u međuvremenu u Evropi. Kada smo, sa zakašnjenjem od više stotina godina, konačno počeli da se opismenjujemo i kada smo stvorili nekih 20 odsto duhovnog kapitala na Beogradskom univerzitetu, taman kada smo uspostavili nešto malo krhkih demokratskih institucija u državi i jedva 20 odsto građanskog duštva – dogodilo se da su velike sile na Jalti 1943. odlučile, između ostalog, da Jugoslavija pripadne Staljinu! S obzirom na tek započeti razvoj naše duhovnosti, naše građanske i političke kulture, gori trenutak nije mogao biti izabran! Jer, pod parolom antifašizma zapravo se odigrala politička i moralna revolucija. I kao što kaže sama reč „revolucija“ (lat. „revolvo“ – odvijati se, kretati se natrag), to je bio „povratak na prethodno stanje“: umesto nastavka započetog razvoja građanskog liberalnog i demokratskog društva, u Srbiju je posle, za nju i inače tragičnog, rata brutalno vraćen despotski sistem normi i vrednosti. Tako su i pravni, i filozofski, i ekonomski fakultet smesta pretvoreni u „komunističke medrese“ – škole koje su služile isključivo proizvođenju poslušnih činovnika! Diplomiranih pravnika, ekonomista i drugih, koji se neće držati zakona „k’o pijan plota“, nego će raditi onako kako im naredi „viša instanca“! „Nepodobni“ predratni profesori su otpušteni, a nastavu je držala samo šaka podobnih partijskih „drugova“; građanske, „imperijalističke“ knjige i užbenici izbačeni su iz upotrebe i zamenjeni famoznim skriptama po ruskom modelu. Vrline i moral građanske kulture izvrgnute su ruglu i ustoličen je despotski sistem vladavine manama i strahom! Vrhunsko znanje zamenjeno je potpunom podobnošću (tj. vernošću komunističkoj partiji)! O kakvim je diplomama tu, na takvim fakultetima, moglo biti reči? Samo o fingiranim! S druge strane, medicina, tehnika i fakulteti prirodno-matematičkih nauka prošli su nešto bolje, na njima je u početku bilo neuporedivo manje čistki – ali ne i nepoverenja prema znanju i nosiocima tog znanja. Što su stari doktori nauka bili veći znalci, to se od njih više zaziralo i plašilo! Kakav je to sistem „vrednosti“ bio – najbolje pokazuje činjenica da su ljudi poput Milutina Milankovića smatrani „unutrašnjim neprijateljima“: „udbaši“ sa specijalnim zaduženjima redovno su posećivali njegova predavanja i o njima svakodnevno podnosili izveštaj centrali! Eto tema za istoričare, sociologe i istraživačko novinarstvo! Kakvo je stanje bilo na Beogradskom univezitetu najbolje pokazuje studentski bunt iz 1968, kada su studenti tražili „rigidniji komunizam“ – dakle, još više lanaca i stega!
I na kraju, podsetimo da je jedan od aksioma svake depotije (činovničke države) praktična dozvola da svi činovnici potkradaju sopstvenu državu (da „kraduckaju“!), jer svi moraju imati putera na glavi, kako bi u datom trenutku – onda kada budu prestali da bespogovorno izvršavaju naređenja viših instanci – mogli biti denuncirani i izvedeni pred „lice pravde“! Iz tog je razloga potpuno deplasirano pitanje „otkuda korupcija na Pravnom fakultetu?“ Smisleno pitanje bi bilo: kojoj su se višoj instanci dotični ljudi zamerili? Ili: šta su to odbili da bespogovorno urade?
Ipak, umesto tih pitanja, za mene danas postoji samo jedno smisleno pitanje: kako prekinuti ovu stalnu metamorfozu srpskog despotskog političkog i vrednosnog sistema? Prvi korak ka tom cilju bio bi naše kritičko suočavanje sa našom bližom i daljom prošlošću. Srbiji nema spasa ako naša sudbina ne bude poverena istinski „savremenim“ ljudima, kako je to već rekao Ortega i Gaset, „koji pod sobom osećaju damare istorijskih naslaga u podzemlju, koji poznaju sadašnju visinu života i odbijaju sve što je arhaično i varvarsko. Potrebna nam je celokupna istorija da bismo videli možemo li joj uteći, a ne potonuti u njoj.“