Devet istih godina

Političke protivnike pratili, prisluškivali, zatvarali, bacali u živi kreč, kamione sa eksplozivom navodili na njih, ubijali ih na ulici u po bela dana, kao Ćuruviju, ili ulazili u kuću da ih dotuku, kao u Budvi. I ništa. Svi nevini. Sudovi demokratske vlasti ih oslobodili svake krivice, do te mere da oni sada tuže svoje žrtve.

Od čega su ti ljudi napravljeni, i da li su uopšte ljudi ili zveri, kada posle svega što je iza njihovih krvavih ruku, i dalje pričaju svoje laži bez trunke griže savesti nad nesrećom koju su proizveli?

Na suđenju za pripremu atentata u Budvi prekjuče je svedočio nekadašnji zamenik načelnika Službe državne bezbednosti Zoran Mijatović o nevinosti Službe i njenih radnika, načelnika i šefova, objasnivši sudu i javnosti, uz ogroman publicitet, da to što su oni radili možda jeste nezakonito, ali je opravdano izbegavati propise kada oni koče u radu. A rad im je bio, videli smo, da prate Stambolića pa ga ubiju, da prate Vuka Draškovića pa ubiju četvoricu na Ibarskoj magistrali, da prate Ćuruviju pa ga ubiju, da prate Đinđića pa ga ubiju i ko zna koga još. Zna to Mijatović, ali brani zločin i kaže da ova trojica u Budvi nisu pripremala atentat nego postavljala prislušne uređaje u stanu. Zato su, misli on, putovali sa lažnim putnim nalozima za Novi Pazar umesto u Budvu, dva puta pravili album za Radeta Markovića i Mirjanu Marković, valjda da Mira kaže kuda provaliti i gde mikrofone postaviti. A to što je posle tog snimanja devet puta pucao na Vuka sa vrata dnevne sobe, radnik te iste Službe Branko Berček, uz logističku podršku radnika Službe Milorada Ulemeka, Nenada Ilića, Mileta Lukovića i radnika vojne službe bezbednosti Živka Terzića, koji je danas proizveden u generala, to, nema nikakve veze sa Romićem, Bastom, Radonjićem i snimanjem kuće u Budvi.

Tako kaže Zoran Mijatović, stari i nekažnjeni debeovac, iako ima u predmetu priznanje svog bivšeg šefa Radeta Markovića da mu je Slobodan Milošević naredio da završi posao u Budvi, kada već nije uspeo na Ibarskoj magistrali, kao i iskaz Nenada Ilića koji svedoči da mu je Basta pokazivao kako i kuda da atentatori preskoče ogradu i odakle da pucaju na Vuka. Mijatović, navikao na praćenje bez sudskog naloga, ubijanje po nalogu šefa, skrivanje dokaza, u čemu je aktivno učestvovao kao zamenik šefa Državne bezbednosti posle 5. oktobra u slučaju Ibarska magistrala, a ostao nekažnjen, naravno da ne može svedočiti istinu o svojim drugovima koji su radili ono što je i on godinama radio.

Kada i ako se otvore dosijea, videćemo koliko je on zla i nesreće skrivio do penzije u Službi i, umesto što svedoči i brani neodbranjivo, treba da bude optužen. Dok tako ne bude, dok svi oni ne budu odgovarali za sve što su počinili, nema demokratije u Srbiji. Ne može se na zatrpavanju grobnica, hladnjača, krečana i raznih stratišta u evropsku budućnost.

Na meti javnosti, umesto njega i onih koje brani, jesu žrtve. Rade Marković piše otvoreno pismo iz zatvora Vuku Draškoviću, a u jednom njihovom listu se na dan suđenja Romiću, Basti i Radonjiću, odjednom, sasvim nemotivisano, postavlja pitanje zašto Vuk Drašković ima obezbeđenje. Nimalo slučajno, sigurna sam, jer ofanziva u sudu, devet godina nezavršeni sudski proces za zločin na Ibarskoj magistrali, devet godina nepoktrenut sudski proces za ubistvo Ćuruvije, devet godina njihove nevinosti, devet godina uspešnog odlaganja otvaranja dosijea i reformi službi, svedoče o njihovoj snazi i istim metodama i namerama. Smeta im sada samo Vuk Drašković i da bi ga uklonili smeta im obezbeđenje. Priča stara iz vremena Miloševića, kao i ovi „nevini“ ljudi. Zašto je to tako, pitam Borisa Tadića. Valjda će mi odgovoriti.