Sama sintagma „politički program“ nije još potpuno iščezla iz političkog rečnika, više zbog značaja koji ima u medijima nego zbog svog izvornog značenja. Danas više nemamo ni politiku ni programe.

Umesto politike dobili smo antipolitiku, koja je, pre bi se reklo, jedna vrsta jezičke, a ne političke platforme, koja svoje utemeljenje nalazi u menadžersko ekonomskoj logici presipanja iz šupljeg u prazno. U nedostatku vizije i programa, stranke i pokreti pribegavaju jednom političkom svingeraju sa zgodnim i privlačnim metaforama, srčanim otadžbinarenjem, fleksibilnog ideološkog dijapazona, od krajnje levice do radikalne desnice, koja za cilj ima stvaranje atmosfere „mi protiv njih“. Pribegava se politici mase, ulice, protesta, što bi bilo opravdano kad bi se znalo za šta se protestuje, a ne protiv koga. Izgleda da nismo ništa naučili od 5. oktobra 2000. do danas.

Iskustvo nas uči da oni koji su govorili da će promeniti sve, nisu promenili ništa. U Srbiji se decenijama vlada na isti način vođe i fikusa, menja se samo narativ, nekada je to u ime očuvanja nacionalnih interesa, a nekad u ime građanskih prava i sloboda, ali ishod je uvek bio na štetu građana. Oduvek je dijalog u Srbiji između vlasti i opozicije, pa i danas među samom opozicijom završavao odmeravanjem sujeta.

Najveći paradoks predstojećih beogradskih izbora je da se o njima puno priča ali samo u smislu forme, taktike, ko će sa kim, ko je prihvatljiv kandidat za gradonačelnika za ovu ili onu opciju, ali o programu niko ni reči. Moguće koalicije ili kolone kako je to popularno reći više liče na brakove iz interesa – cenzus koalicije. Kao opravdanje se često može čuti da su podele na desnicu i levicu prevaziđene, ali neka pitanja koja se tiču Beograda nemaju veze sa ideologijama. Ali ni od jedne opozicione organizacije nismo čuli šta misli o komunalnoj policiji, hoće li je ukinuti, reorganizovati, kako i na koji način? Šta će uraditi sa 17 komunalnih preduzeća nad kojima nadležnost ima grad Beograd? Šta planira sa gradskim opštinama, sa njihovim nadležnostima, sa njihovim budžetima, da li će učiniti nešto sa otpadnim vodama koje se bez prečišćavanja ispuštaju u Savu i Dunav, šta če sa 25% domaćinstava koja nemaju kanalizaciju, pitanja je milion, ali ni na jedno nemamo odgovor.

Umesto konkretnih programa imamo nemerljiva i paušalna obećanja, pre bi se reklo poštapalice poput demokratije, slobode, pravne države, sistema vrednosti, tolerancije, dostojanstva, raznih principa, koji eventualno mogu biti posledice realizacije konkretnih izbornih programa. Ali upravo nedostaju programi koji bi ove želje učinile stvarnošću. Takav spisak želja je na nivou deteta koje kad pitaju šta će biti kad poraste, ono kaže da će biti bogato.

Stoga, umesto političkim programima, stranke a naročito novoosnovani pokreti pribegavaju političkom marketingu koji u centar političkog delovanja stavljaju sve češće javne ličnosti koje ih podržavaju. Da li ćemo zbog toga što je neki glumac podržao ovu ili onu političku opciju imati bolji javni prevoz, bolju infrastrukturu, bolje zdravstvo? Pa nećemo, kao što nećemo imati ni dobar film bez dobrog scenarija.

Budućnost Srbije, pa i Beograda nije u novim pokretima i udruženjima, već u novim politikama i idejama kojih nažalost nema. Tako, danas pred beogradske izbore, svi znamo protiv koga ćemo glasati, ali ne znamo za šta ćemo glasati.