Foto: N1Poslanik SNS-a i advokat Vladimir Đukanovć koji je svojom nedavnom izjavom da je „dete vlasništvo države“ izazvao zgražavanje javnosti, pogotovo roditelja, oglasio se ponovo u listu Politika tvrdeći da je ta njegova izjava bila samo deo njegovog izlaganja na elektronskom mediju u kojem je on tu tezu dokazao neoborivim argumentma.
U pomenutom tekstu, on u igru, pored države, uvodi i Boga i porodicu kao nesumnjive vlasnike maloletne dece.
Jedan od centralnih Đukanovićevih dokaza za njegovu tezu je sledeći: „Ukoliko sam ja, ne daj Bože, loš roditelj, kao i moja supruga, pa maltretiramo našu decu, stavljamo ih u loše uslove za život, država ima pravo da nam oduzme roditeljsko pravo nad decom.“
Na osnovu ovog citata se sa izvesnošću da zaključiti da Đukanović ne razume bar dve elementarne stvari, što je zaprepašćujuće za jednog advokata.
Prva je da upravo ovaj citat potvrđuje činjenicu da deca nisu potpuno obespravljena i da utoliko nisu puko vlasništvo čak ni svojih bioloških roditelja, jer da jesu, zašto roditelji ne bi imali pravo da ih maltretiraju, besomučno prebijaju i slično. Ako je posredi parlamentarna država, onda tu nezavisno sudstvo zapravo štiti Ustavom zagarantovana prava deteta, kao što je to isto sudstvo dužno da štiti Ustavom zagarantovana prava građana, tj. punoletnih osoba.
U oba ta slučaja, mešanju izvršne vlasti nema mesta. U Konvenciji UN o pravima deteta ističe se „da nijedno dete ne sme biti odvojeno od svojh rodite lja protiv njihove volje, osim kada nadležni organi na osnovu sudskog uvida odluče, u skladu sa odgovarajućim procedurama, da je takvo odvajanje neophodno i u najboljem interesu deteta.“
Pritom se dodaje da takva odluka može biti neophodna samo u izuzetnim slučajevima, ako roditelji zlostavljaju svoju decu, ako je zanemaruju (recimo stoga što su zavisnici od droga) ili ako roditelji žive odvojeno, te se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta. Očito je da V. Đukanović u svojoj žudnji da potpuno obespravi maloletnike hoće da nam izuzetak predstavi kao pravilo.
No, u navedenoj Konvenciji stoji da je porodica osnovna jedinica društva i da u skladu s tim dete, u cilju potpunog i skladnog razvoja njegove ličnosti, treba da živi u porodičnoj sredini, u atmosferi sreće, ljubavi i razumevanja. Pošto Đukanović ove svoje teze o ropskoj potčinjenosti dece iznosi kako bi državni aparat sile aktivno reagovao na autonomne odluke srednjoškolaca da prekinu nastavu 15 minuta kako bi odali poštu poginulima u zločinu izazvanom padom nadstrešnice i da podrže studente, treba ga podsetiti da u već pomenutoj Konvenciji piše da deca imaju pravo na slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti, pravo na slobodu udruživanja i mirnog okupljanja.
Uz to, treba ga obavestiti da su maturanti punoletni. Bilo bi uputno upitati ga da li državni organi – pošto je Savet roditelja ogromnom većinom glasova podržao zahteve svoje dece, tj. gimnazijalce slavne Jovine novosadske gimnazije koja je stupila u blokadu do ispunjenja njihovih zahteva – imaju pravo da tim roditeljima oduzmu njihovu decu?
Poznato je da deca u tzv. liberalizovanim kulturama tokom svog razvoja prolaze kroz fazu poznatu kao pobuna dece protiv roditelja i autoriteta uopšte. Kako bi po Đukanoviću država i roditelji trebalo da reaguju na tu pobunu? U tzv. neliberalizovanim kulturama, pre svega istočnjačkim, takav fenomen ne postoji jer je tamo neprikosnovena glava porodice Otac čijim se nalozima svi članovi porodice moraju pokoravati. NJihov Bog nije Hrist već neki drugi.
Iz onog navedenog citata na početku teksta proizlazi da Đukanović ne razume pojam države, čija suština je data njenim ustavom. Naravno, države se mogu suštinski razlikovati po svojim ustavima; štaviše, jedna te ista država može tokom istorijskog razvoja imati radikalno različite ustave. Recimo, Nemačka je pre nacizma bila liberalna demokratija, da bi ponovo, posle pada Hitlerovog totalitarizma zasnovanog na rasističkoj ideologiji, postala liberalna demokratija.
U parlamentarnoj državi, kakva je bar prema izjavama naših čelnika, naša država, ne postoji jedinstvo vlasti već stroga podela vlasti. No, po svoj prilici, ni u ustavima antiparlamentarnih država, kakvi su recimo ustavi Severne Koreje ili Kine, nema odredbe po kojoj su deca vlasništvo države. Đukanović kao da ne shvata da ukoliko je ljudsko biće, nezavisno od uzrasta, u nečijem vlasništvu, ono mora figurirati kao potpuno obespravljeno, kao stvar, kako bi se njegov (robo)vlasnik mogao odnositi prema njemu kako mu volja, prodavati ili kupovati ga. Aleksandar Vučić je kritikovao Đukanovićevu izjavu upravo sa stanovišta Konvencije koju sam pominjao, ali ga je istovremeno branio tvrdeći da je on dobar momak jer se srčano bori.
Koliko ja znam „dobri momci“ se bore za dobre, a ne za ovakve zastrašujuće ciljeve. Lično bih predložio ministarki za evropske integracije da navedene Đukanovićeve stavove koji doprinose razvoju vladavine prava u nas dostavi Briselu, kako bi se što pre otvorio klaster 3.
Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske Škole Felix Romuliana
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
