Drukčiji Savet bezbednosti

Mandat koji je Savet bezbednosti bez ijednog glasa protiv, mada je bilo uzdržanih što se ne računa kad je jasno kakve će posledice nastati, dao državama spremnim da se „svim potrebnim sredstvima“ stave na stranu pobunjenih Libijaca koje je ubijao sopstveni „narodni vođa“ istinski je bila – velika vest. Mada je odluka zasnovana na Povelji UN gde postoji „pravo na zaštitu“ (right to protect) što nije dosad bio naročito omiljeni paragraf nekim stalnim članicama SB.

Ovim mandatom, ako se dobro razmotri i razume, počinju da prestaju neke stare „vrednosti“ na svetskoj sceni, dopadalo se to nekome ili ne. Gotovo na prvom mestu nestanka je zloupotrebljavana floskula o „nemešanju u unutrašnje stvari“ jedne zemlje važeća za vreme hladnog rata, a posebno u periodu velikog svetskog pokreta za ljudska prava i protiv nuklearnog naoružanja (80-ih). Pod tim izgovorom nekad je u svojim granicama režim mogao da stvara gulage ili tenkovima ode na trgove. Prestaje da važi i naziv „svetski policajac“ za Ameriku koja je u vreme „nemešanja u unutrašnje stvari“ rado odlazila u „svoje dvorište“, zemlje Latinske Amerike, gde je navodno samo branila svoje građane koji su u tim zemljama radili. U slučaju Grenade bila je reč o studentima u nekoj američkoj obrazovnoj instituciji! Danas je „svetski policajac“ oslabljen i ništa više ne može sam, ne samo zbog promenjene politike prema saveznicima i sopstvenog ekonomskog zaostajanja već što ni najmoćniji nisu nedodirljivi u sadašnjoj svetskoj povezanosti. U prošlosti i Sovjeti, baš kao i Amerikanci, imali su svoj izgovor: navodno nisu odlazili da uguše „disidentske kontrarevolucije“ u Mađarskoj ili Čehoslovačkoj bez poziva nekih „zdravih snaga“!

Svi ovi pojmovi iz političkog rečnika danas stvarno ne važe i deluju bar toliko apsurdno kao i nove humanitarne aktivnosti oružjem gde se unapred zna da će neizbežno stradati i civili, ali se očigledno veruje da to vredi u trenutku kad se narod jedne zemlje zaista podigne protiv režima, a ovaj kao u Libiji ostaje nepopustljiv. Za razliku od Tunisa i Egipta na primer. Dokle će važiti humanitarne oružane intervencije teško je prognozirati, ali ovoj sadašnjoj u Libiji u Savetu bezbednosti nisu se usprotivile ni neke arapske zemlje i organizacije koje su najavile sopstveno učešće u „oružanoj akciji“. Kad se vidi koje su to zemlje može se utvrditi da su „bogate i kapitalističke“, ali koja zemlja danas osim Kube uopšte istinski ne primenjuje ili čak prezire kapitalizam i deklariše se kao „socijalistička“? Česta tvrdnja u komentarima napada na Libiju kaže da svaka zemlja iz te „vazdušne koalicije“ ima svoje interese na Mediteranu što bi trebalo da zvuči kao greh, ali je činjenica da niko ili jedva ko, ništa na svetskoj sceni ne radi u korist svoje štete i to danas postaje „legitimno, legalno“ i Savetom bezbednosti potvrđeno.

Zanimljivo je takođe kako se ponašaju „uzdržane“ zemlje. Merkelova kaže da Nemačka neće učestvovati u vazdušnim napadima, ali da jesu u skladu sa mandatom SB UN. Kina i Rusija izražavaju žaljenje zbog stradanja civila (kolateralna šteta), kao da nisu znale da u Rezoluciji SB UN broj 1973. stoji odredba o upotrebi svih potrebnih sredstava. Ostaje pitanje zašto (u starim manirima naročito Moskva) obezvređuje tako sopstveni uzdržani glas jer je bilo jasno da Gadafi neće odustati od ubijanja svog pobunjenog naroda. Posle mandata SB UN, postavlja se i pitanje neće li ono što je sada u Libiji zapravo postati neka vrsta rutine u 21. veku i, naročito, da li je s pravom u drugi plan otišla nesreća neverovatnih razmera koja je pogodila Japan. Ima li opravdanja da se svet, naročito onaj od Japana beskrajno udaljen, a kritičar „humanitarnih napada“, neprekidno bavi mogućnošću da „talas radijacije pogodi nas“, kad je tragedija stigla u zemlju koja jeste simbol današnjice.

Nacionalno zbijenih redova, ali istaknuti i nesebični član i darodavac u globalno povezanom svetu.