Dve godine od smrti muftije Muamera Zukorlića: „I mrtvog ga politički iskorišćavaju“

Svega sam šest puta imao priliku da razgovaram sa muftijom Zukorlićem. Prvi put dvadeset dana nakon izbijanja krize u Islamskoj zajednici u oktobru 2007. godine.

Uradio sam intervju u dvosatnom razgovoru koji je bio sveobuhvatna analiza složenih procesa koji su se tada odvijali u Islamskoj zajednici.

Od početka je prst uperio u SDA Sandžaka i njenog lidera Ugljanina doktor Sulejmana i srbijanske službe bezbednosti, koji su, po njemu – u koordiniranoj akciji rešili da razbiju Islamsku zajednicu.

Režim Vojislava Koštunice krivio je za nehumani projekat razbijanja jedinstva sandžačkih muslimana. Od te kvalifikacije nije odustajao sve do svoje smrti, iako je njegov pragmatizam doživeo neverovatnu transformaciju: zaštitnik vehabija, ekstremista, verski fundamentalista, slatkorečivi fandrejzing efendija po sandžačkoj dijaspori do čoveka koji je pacifizovao bradu i učinio je prijemčivim građanima Srbije.

Bilo je još razgovora u narednim godinama, ali i posredovanja u susretima sa novinarima i analitičarima iz regiona.

Muamer Zukorlić bio je moćan i bogat čovek, nesvakidašnja kombinacija verskog lidera i političara sa retoričkim darom koji je palio mase i grejao njihova srca i duše.

Gradio je politički pokret punim kapacitetom, vrlo kalkulantski, sa jasnih pozicija i rusursa Islamske zajednice, što mu se zameralo i kada je nosio ahmediju, omladince oblačio u zelene uniforme, ali i kada se otisnuo u srbijanski politički brlog, opet čuvajući svetinju Islamske zajednice kao najveće političko uporište koje je imao.

Zukorlić je bio nesvakidašnja pojava i odlaskom u Beograd učvrstio je svoju poziciju koristeći, između ostalog, ružičasto-srećne televizijske programe za potpunu dominaciju – od Nedeljnog popodne do Ćirilice i ostalih glagoljica režimske mašinerije. Bio je autoritet u pokretu koji je pravio, ali i kod naroda koji je u njemu video novo lice i spasitelja.

Graditelj institucija kod duhom opustošenog naroda, univerziteta sa večitim problemom akreditacije, koji je uspeo rešiti kada je postao partner Beograda.

Nakon njegove smrt politički pokret koji je gradio je razoren, dugogodišnji bližnji saradnici koji su na politici pravde i pomirenja gradili politički stajlnig – odstranjeni su. Nastala je jedna, u procesu je druga politička stranka, a možda i treća. Šta bi rekao muftija Muamer Zukorlić o svojoj političkoj zaostavštini kada bi se danas dvije godine nakon preseljenja, koji slučajem, vratio na zemlju – to niko ne zna i dobro što je tako. Ali sam siguran da bi bio u čudu.

Njegova smrt je bila svojevrsni rijaliti – ukopavan i prekopavan. To je istina, svidela se ona nema ili ne. Selfi sa tenešira (drveni sto na kojem leži pokojnik i nad kojim se porodica halaluje) viđen je samo u ovom slučaju, nije zabeležno da se to ranije događalo na ovim prostorima.

Taj selfi Muamera Zukorlića pušten je nekoliko meseci pošto je umro, kada je izvršena ekshumacija, pa je narod doveden u zabludu mislio da se telo nije raspalo.

To je najmorbidniji politički markteting ikada viđen na svetu. I mrtav morao je da bude politički iskorišćen. To nije zaslužio jedan čovek, koji je bio muftija i koji se zvao Muamer Zukorlić.

Ali, kako je jednom napisao čuveni sirijski pisac Halid Halifa – smrt je mučan posao, da se vratim na početak ovog teksta.

Autor je politikolog, programski koordinator Akademske inicijative „Forum 10“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.