Dve važne srpske institucije

Na pitanja odgovaraju kratko i jasno, ali ne tako da steknem osećaj da im se žuri. Svi koji su me pozdravili rekli su mi da su bili petnički đaci, i da veoma vole svoj posao. A polaznici koji ih prate, kažu da su nastava i rad u Petnici veoma zahtevni, da su im dani puni kao šibica, ali da bi tu rado još ostali. Učimo, kažu, ali to nije kao u našim školama. Niko nas ovde ne „smara“ svojim nameštenim facama i bespogovornošću „autoriteta“. Ovde su naši mentori zaljubljenici u oblasti koje vode, i prema nama se ponašaju opušteno i podsticajno. Za nedelju dana, koliko smo proveli u Petnici, kažu mladi istraživači, naučili smo više nego u našim školama za tri meseca!

U neko doba pojavio se i Vigor Majić, direktor istraživačke stanice. Nije me primetio, pa mu se javih. Znamo se dugo. Da je borac i posvećenik, uverio sam se više puta. Njegov „baštovanski“ karakter ne možete, a da ne osetite. Prvo je negovao ideju o stanici, pa stvarao i negovao novi istraživačko-edukativni koncept i mlade petničke nastavnike, pa se borio da svima obezbedi koliko-toliko pristojne uslove za rad… I evo sada, na lokaciji gde je nekad bila jedna nevelika zgrada, iznikao je gradić. Nemam pregled koliko se efikasno koriste sredstva koja je obezbedio tadašnji ministar Božidar Đelić iz kredita ERB i usmerio ih u gradnju objekata za potrebe nauke i prosvete, ali mi se čini da se nigde tako efikasno ne koriste kao ovde. Posle sam ušao na sajt Petnice i utvrdio da ona ove godine puni trideset godina postojanja. Dakle, dvostruko više nego Danas, koji je ovih dana podsetio javnost na svoje petnaestogodišnje razvojne muke i vizure.

Petnicu i Danas povezuju slične istorije, slične prepone koje su morali da savlađuju i slična rezultativnost i učinci. Danas je, kao i Petnica, svoj razvoj zasnivao na kadrovima koje je sam stvarao. U redakciji Danasa nikad nisam osetio da je to areal u kome se neguje urednička naduvenost i bespogovornost. Grujicu Spasovića, Mihalja Ramača, Zorana Panovića, „glodure“ koji su obeležili dosadašnji razvoj Danasa, svi koji su imali prilike da prate njihov rad i delo, smatraju dobrim ljudima, kvalitetnim novinarima i urednicima koji poseduju najlepše „baštovanske“ osobine. I Petnica i Danas su trpeli navale nekompetentno-neinventivno-proždrljivih ljudi koji su želeli da ih potčine svojim interesima.

Valjda zato što su bili drugačiji, što nisu nikom dopuštali da ih „zakači za svoj pojas“, što nisu bili „poslušni“ i što su se trudili da samostalno vode svoje razvojne politike, neki nedovršeni tipovi i grupe iz „politike“, „države“ i „poslovnog sveta“ pokušali su više puta da Petnicu i Danas gurnu u zapećak, pa čak i da ih finansijski satru i ugase. Danas i Petnica još nose mnogo ožiljaka iz stalnih borbi za ostvarivanje misija koje su projektovali. Ali obe ove, ja bih ih nazvao, važne srpske institucije, uspešno nastavljaju svoja prosvetiteljska dejstva, zasnovana na kadrovima koje same stvaraju i koje pažljivo neguju.

A srpsko društvo i država mogu doživeti prosvetljenje i početi da napreduju, tek onda kad počnu da slede primere dobre prakse, kojih i kod nas ima. Ja te primere vidim u Petnici i Danasu. Jasan signal da takva namera u državi postoji, za mene bi bila dodela visokih ordena države Srbije i Petnici i Danasu, povodom njihovih jubileja, a za nesporne doprinose prosvećivanju nacije.