Embargo na smrt

Sadašnje stanje srpske nacije, njenih državnih, političkih, kulturnih i svih drugih institucija, njenih elektronskih i pisanih medija, njenog javnog mnjenja i većine populacije je takvo da je Konstantinovićeva smrt prošla takoreći neprimećeno, u tišini, skoro da je vest o njegovoj smrti bila pod embargom i svojevrsnim bojkotom.

Predsednik Republike, koji vrlo revnosno izjavljuje saučešća, učestvuje na komemoracijama, a često i lično odlazi na sahrane glumaca, glumica, filozofa i drugih preminulih javnih ličnosti, povodom Konstantinovićeve smrti nije se oglasio. Ćutao je i ministar kulture, na žalost književnik, koji učestvuje na svim „malim seoskim priredbama“ širom Srbije a ignoriše smrt takvog velikana, moglo bi se reći, giganta i gromade srpske kulture. Gradonačelnik Beograda, inače vrlo posvećen protokolu, ni protokolarno nije obavestio javnost da je umro jedan od najznačajnijih i najzaslužnijih Beograđana. U Beogradu deluju dva udruženja književnika. Nijedno ni drugo nije održalo komemoraciju, nije izjavilo saučešće niti je na bilo koji način obeležilo smrt istaknutog srpskog pisca Radeta Konstantinovića, autora desetak romana među kojima i dobitnika NIN-ove nagrade romana „Izlazak“, jednog od najboljih srpskih romana druge polovine XX veka. Na komemoraciji, koju je organizovala stranka LDP bila su samo četiri književnika ( Filip David, Rade Kuzmanović, Dragan Velikić i Marijan Čakarević).

Možemo se samo nadati da će buduće generacije srpskog naroda biti građani evropske Srbije, lišeni svih tabua, mistifikacija, mitova i legendi i koji će znati šta je kritičko mišljenje, a šta himne, ode i panegrici; šta pravi a šta pseudo i kvazi patriotizam; šta je civilizacija, a šta „moravsko čovečanstvo“; šta je autentična literatura, a šta kič; šta je prava istorija, a šta guslarska. Tim budućim generacijama Srba Rade Konstantinović i njegovo delo činiće čast i ponos. Sigurno je da će generacije koje će jednog dana predstavljati elitu Srbije biti zbunjene i u nedoumici kako su se u Srbiji kakva je bila u drugoj polovini XX veka pojavila dela kao što su „Filozofija palanke“ Radeta Konstantinovića, „Vidovdan i časni krst“ Miodraga Popovića i „Mrtvouzice“ Bogdana Bogdanovića i tim delima će Evropi i svetu dokazivati da ipak potiču iz naroda kome pripadaju navedena dela i njihovi autori.