Zemljište će biti prodato onom investitoru koji „da više“.

Ova prodaja samo je jedna u nizu sličnih koraka iz kojih vrišti koncept koji je već duže vreme jedina igra u gradu – koncept (totalne) (ras)prodaje gradskih resursa.

Na konkretnom zemljištu, površine preko osam hiljada kvadrata, predviđena je izgradnja objekta stambeno-komercijalne namene, visine 32m ili oko osam spratova. Sa svojih 40 hiljada kvadratnih metara, novi objekat dostići će veličinu jedne Beograđanke. I ova prodaja uklapa se u mantru „Gde god vidiš slobodno mesto, tu zgradu posadi“. Posledica je da će još jedna od retkih slobodnih zelenih površina duž ulice Jurija Gagarina, biti popunjena. Posledica je i da smo još jednom dobili potvrdu potpune isključenosti građana i lokalne zajednice iz procesa donošenja odluka o sopstvenom okruženju. Iako procedure ranog i javnog uvida u planove u izradi jesu utvrđene propisima, činjenica je da one ne ostvaruju svoju svrhu. Zato ne treba da čude sve brojnije inicijative lokalnih zajednica koje se odlučuju za javni protest kao jedini način da nadležnima stave do znanja da su njihov parkić, igralište, česma sa izvorskom vodom ili pak želja za vrtićem, makar jednako vredni kao želja investitora za zaradom.

I otuđenje zemljišta u javnoj svojini, pravda se zaradom. Prihode ovde ubira Grad Beograd, a nominalna namera je da se oni ulože u rešavanje problema građana i građanki Beograda, a njih je zaista mnogo.

Međutim, da li „prihodi“ od prodaje zemljišta zaista idu u razvojne projekte? Ko i na koji način odlučuje o tome šta su prioriteti razvoja našeg grada, definiše strategiju i korake ka njenom ostvarenju? Konkretnije: ko i na koji način određuje kako će se novac iz gradskog budžeta trošiti?

Nedavno su se gradski čelnici pohvalili time da su Beograđani imali priliku da odaberu boju koja se bolje uklapa uz već odabranu crnu, na već odabranom dizajnu Info-tabli. S druge strane, o prodaji parkića pored zgrade, poljane na ćošku, zemljišta Hipodroma, Sava Centra, PKB-a, o tome da je još jedan objekat nekadašnje fabrike pretvoren u šoping-mol, da smo na čak 25 godina iznajmili sve bilborde, autobuska stajališta i druge „prostore za oglašavanje“ (a da li bilborde uopšte želimo?) ili da smo dali na poklon čitav prostor Savskog amfiteatra, saznajemo u novinama. Ili samo na ulici.

Ubeđuju nas da se Beograd razvija. Objašnjavaju nam taj razvoj isključivo kroz prizmu izgrađenih, prodatih i preprodatih kvadratnih metara. Ipak, nameće se pitanje kakav je to razvoj koji javna dobra ne uvećava, već ih čini nedostupnim za naredne generacije, čime ih onemogućava da se razviju u skladu sa svojim mogućnostima i željama.

Da li smo potpuno sigurni da građani ne bi bili oni koji bi za svoj grad „dali više“, da im je to ponuđeno i da je igra fer?