Gde je grešila Ivanka Popović 1Foto: Aleksandar Veljković

Savet Univerziteta u Beogradu je 25. maja izabrao novog rektora i četiri prorektora.

Radi se o istaknutim članovima univerzitetske zajednice.

Rektor Vladan Đokić, odmereni gospodin dekan Arhitektonskog fakulteta u dva mandata, prorektori Branislav Boričić, moj kolega matematičar i dekan Ekonomskog fakulteta koji već godinama rukovodi tom ogromnom i značajnom institucijom, Dejan Filipović, druželjubivi dekan Geografskog fakulteta u više mandata, Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta koji se argumentovano suprotstavljao izgradnji malih hidroelektrana, i vrlo energična Zorica Vujić, nekadašnja dekanka Farmaceutskog fakulteta, čine kvalitetnu i perspektivnu ekipu sa integritetom. Sve ih lično poznajem.

U „slobodnim“ medijima su se posle 25. maja, sa okončanjem izbora za rektora pojavile mnogobrojne žalopojke pa i pozivi na neposlušnost i štrajk studenata povodom neizbora aktuelne rektorke Ivanke Popović.

One bivaju zaista otužne: „Savet nije poslušao mišljenje Senata“, „izvanredna rektorka nije izabrana“, „dominirajući predstavnici vladajuće strukture“ i slično.

Izbalansiran, pomalo politički obojen odgovor na pitanja dao je Branimir Jovančićević.

Savet je ovlašćeni organ Univerziteta koji bira rektora. Prethodne izborne radnje su eliminacione, ne i imperativne.

U Savetu glasaju i predstavnici države i predstavnici studenata, za razliku od Senata gde glasaju dekani, rektorski kolegijum i direktori pojedinih instituta.

Ovo je demokratski način da osnivač koji obezbeđuje finansije, kao i studenti koji na univerzitetu studiraju, učestvuju u izboru prvog čoveka Univerziteta.

Učešće predstavnika vlasti u Savetu je 30 odsto. Bez studenata (sa 15 odsto) i nastavnika Univerziteta (sa 55 odsto), vlast ne može da nametne „svog“ kandidata.

Dakle, za Đokića, a protiv Popovićeve, glasali su i studenti i profesori. Profesori u Savetu su samostalni, nisu obavezni da poštuju preporuku Senata, već pre (mada ne imperativno) mišljenje svojih fakulteta.

Za vreme mog dugogodišnjeg rada na Univerzitetu, posle rektora Kuburovića, Purića, Bogdanovićeve, Popovića, Kovačevića i Bumbaširevića, Popovićeva ničim nije opravdala svoj nezasluženi izbor, za koji verovatno nije ni bila podobna.

Ovo mišljenje zahteva bar neko obrazloženje.

Popovićeva je dozvolila da radikalni studenti okupiraju rektorski kabinet.

U svojoj karijeri bio sam prisutan prilikom mnogih studentskih protesta.

Nije moguće ući u kancelariju rektora bez njegove saglasnosti, niti bi to studenti zaista uradili. Zaključak je jednostavan: rektorka je bila u političkom saglasju sa studentima, sve je bila predstava.

Za vreme Popovićeve Univerzitet u Beogradu je pao na svetskim rang-listama, na Šangajskoj listi za 300 mesta naniže. Da li je to uspeh i da li je urađeno nešto da se trend preokrene?

Za vreme Popovićeve nije pokrenut nijedan postupak restitucije ogromnog nekadašnjeg vlasništva Univerziteta u Beogradu, iako se o tome stalno govori. Da li je to rektor koji vodi računa o Univerzitetu i njegovoj autonomiji, a ne o političkim zahtevima vlasti?

Popovićeva je na Univerzitetu izazvala mnogobrojne afere na raznim fakultetima: Pravoslavni bogoslovski, Filološki, Organizacione nauke, Ekonomski, Specijalna edukacija i rehabilitacija. Nije ih rešavala dijalogom i dogovorom već autoritarnim postupcima i kroz odbore za etička i za statutarna pitanja (čiji je predsednik, saznavši da ona neće biti ponovo rektor, upravo podneo ostavku). Da li je to pravi način za funkcionisanje prvog među jednakima?

Član 72 Ustava Srbije kaže: „Jemči se autonomija univerziteta, visokoškolskih i naučnih ustanova. Univerziteti, visokoškolske i naučne ustanove samostalno odlučuju o svome uređenju i radu, u skladu sa zakonom.“

Fakulteti samostalno odlučuju, Univerzitet ne nameće pojedina rešenja niti kontroliše primenu zakona na svojim fakultetima.

Univerzitet u Beogradu je tradicionalno konfederacija svojih fakulteta i instituta, kao Kembridž ili Oksford.

Popovićeva je zakulisnim radnjama pokušala da utiče na sastav i izbor delegata Studentskog parlamenta u telima Univerziteta, proglašavajući to borbom za poštovanje Statuta. To joj, na sreću, nije uspelo.

Popovićeva ima podršku „nezavisnih“ ili „slobodnih“ medija.

Gde su ti mediji bili 2018, kada je država istom vrstom intervencije uticala na izbor rektora u korist Popovićeve?

Legalan uticaj, ista vrsta štapa i šargarepe: ako glasate kako ja kažem, dobićete sredstva (za zgradu, za projekte).

Jovančićević eksplicitno kaže: „rektor je prestao da bude po volji vlasti“.

Pre tri godine Popovićeva je bila po volji vlasti. Zašto su tada prećutane identične intervencije Mladena Šarčevića, koji je zdušno radio u korist Popovićeve, isto onako kako mu se sada pripisuje da je radio u korist Đokića? A oba puta zapravo protiv moje kandidature za rektora.

Godine 2018. sa mnom je bio i Jovančićević kao kandidat za prorektora.

Godine 2021. moja je kandidatura eliminisana naknadnim usvajanjem nelogičnog i protivustavnog Autentičnog tumačenja po kome kao „prestareli“ profesor ne mogu biti kandidat, iako je decenijama mnogo „prestarelih“ profesora obavljalo funkcije dekana i rektora.

Ili su ti mediji, isto kao i vlast, i tada i sada bili protiv kandidature predstavnika nacionalne struje, srpske evroskeptične inteligencije, koja odnos prema problemu Kosova i Metohije gradi na Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244?

Novoizabranom rektoru i njegovoj ekipi želim uspeh u prevazilaženju problema koje je činjenjem i nečinjenjem Popovićeva donela, popravljanje statusa Univerziteta i povratak njegove autonomije na dobrobit države Srbije i srpskog naroda. Onako kako je Univerzitet u Beogradu funkcionisao već dve stotine godina.

Autor je profesor Matematičkog fakulteta u Beogradu

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

12 reagovanja na “Gde je grešila Ivanka Popović”

  1. Oduvek su postojali oni koji su u zabludi da sve znaju. Problem nastaje kada mnostvo informacija i stavove namecu drugima, a na ovaj nacin i siroj javnosti. Mucno je citati navode o izazivanju afera. Ako je Autenticno tumacenje sporno, autor dobro zna da je tome doprinelo nadlezno ministartvo, a ne rektorka. Medjutim, to ga ne sprecava da obmanjuje javnost.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.