Godina bez Gruje 1

Kako se približavala godišnjica Grujinog odlaska (26. oktobar 2020), prisećao sam se kako su o njemu sa pijetetom pisali čak i oni koji ga nisu voleli – ili nisu voleli Danas – ali su ga poštovali zbog načina na koji je obavljao svoj novinarski i urednički posao, na ponos onoga što danas zovu struka. Novinarska struka.

Mislim da se Grujica u urednički posao zaljubio dolaskom u Omladinske novine, kasniji NON.

Tada, kada je tek počinjao kao glavni i odgovorni, kada možda još nije bio dovoljno siguran u to šta radi, ponekad nas je davio pričom o tome šta će objaviti u sledećem broju.

I tako je do kraja svog radnog veka Gruja ostao Urednik. Glodur. Veliki profesionalac, sa svim problemima i odgovornostima koje taj posao nosi. A problema napretek.

I kad su ga smenjivali u Dugi, i kad je Milošević oteo Borbu, pa su on i veći deo redakcije pokrenuli Našu Borbu – sve dok nije krenuo zajedno sa prijateljima, hrabrim i pravdoljubivim borcima za slobodu i istinu, u poslednju avanturu prepunu neizvesnosti – ne samo zbog Šešeljevog zakona – za vreme koje se Danas naplaćao suludo visokih kazni, a para niotkuda.

Proganjan je od DB-a, svakodnevno prisluškivan, u stan su mu provaljivali, prevrtali i lomili, a ništa ukrali i odneli. U tim, prvim godinama Danasa, njegovo srce imalo je napretek razloga za infarkt.

Razloga da ga zaustavi ili bar uspori. Sve to je izdržao i preživeo zato što mu je novinarstvo bilo više od profesije. Novinarstvo je bilo njegov život, a Danas najveća ljubav.

Naše prijateljstvo započelo je početkom sedamdesetih i razvijalo se sve do njegovog odlaska pre godinu dana.

Bili smo više od onoga što se podrazumeva pod pojmom prijateljstva. Bili smo kao braća, a naše dve male porodice živele su i disale kao jedna.

Mirini i Grujini prijatelji postali su i naši, a naši su postali i njihovi, pa smo se bar jednom godišnje, krajem avgusta, okupljali u Sopotu, gde nas je, ponekad, bilo i preko stotinu.

U našem društvu i životu Gruja je zauzimao mesto pravog, iskrenog, najboljeg prijatelja.

Bili smo srećni što ga imamo i to baš takvog kakav je bio. Mojoj supruzi Nati i meni bila je pretužna godina bez Gruje, teško nas je pogodio rastanak sa njim.

I ne samo sa njim! Izračunao sam da smo od marta 2020. kada je proglašena epidemija, pa do kraja prošle godine, izgubili dvadeset i jednog bližeg i daljeg rođaka, prijatelja, poznanika…

Nisu svi umrli od korone, za svima smo plakali, ali nas je Grujin odlazak bukvalno razneo.

I svakog dana, ama baš svakog, dok gledam vesti ili neku političku emisiju, dok čitam Danas, Vreme ili NIN, Gruja je tu negde, i preko mog ramena, ironično i šeretski, u zavisnosti od informacije koju sam pročitao ili čuo, komentariše.

Prosto ga čujem. Tu je.

Nedostaju mi naše šetnje pored Save s njegovim kerčetom Kokoom i diskusije, ponekad žustre – njegovi, uglavnom nepogrešivi stavovi o mnogim važnim i nevažnim pitanjima.

Stalno se preispitujem: – šta bi Gruja mislio o ovom, šta bi rekao za ono ili kako bi reagovao oko ovoga…

Znao je da bude tvrdoglav i nepopustljiv u odbrani svoga stava.

Na sebi svojstven način, ironijom, karikiranjem, humorom… ali ako bi mu ponestalo argumenata, onda i glasnošću do vike, samo da istraje i ubedi suprotstavljene.

A kad bi shvatio da je matiran, prekidao bi raspravu povikom: „Živeo Prvi maj i ostali državni praznici! Ajde po jedan dupli sa dosta leda“ – i svi bi odjednom postali saglasni i jedinstveni, a Gruja ne bi ispao gubitnik, jer on nije voleo da gubi. Ni kada se kartao sa Bracom, Zoranom i Tobom, ni kada je sa nekim lomio pileći jadac. (Ako danas neko uopšte zna šta je to.)

Kad pomenuh jadac, jednog leta na otoku Kaprije, Gruja i Natalija su se 10 dana nadmudrivali, a onda smo našom pasarom pošli na krstarenje po Kornatima. Ja sam bio na krmi pored motora i povremeno mi je nešto zatrebalo, bilo da je to mapa, dvogled, cigarete… a oni su to dodavali jedno drugom u želji da pobede.

Kad su mi sa svojom igrom nerava dosadili, uveo sam im moratorijum dok se ne vratimo na Kaprije.

Na povratku u selo Kaprije, na istoimenom ostrvu, zaustavismo se na njegovoj zapadnoj strani i tada je neko od njih navodno izgubio. Nije rekao „znam za jadac“ kada je od onog drugog nešto preuzimao.

Nekoliko decenija potom trajala je njihova povremena rasprava na temu – da li je moratorijum važio samo do ostrva ili do povratka u selo.

Nisam hteo da presuđujem, jer mi je jedino bilo bitno da dok smo na brodu posada izvršava kapetanove zapovesti.

Drugom prilikom, na Kraginoj svadbi u Mataruškoj Banji, dok smo ručali, Gruja je uzeo debelu flašu sa soda vodom, pritisnuo sifon i okupao sve nas koji smo sedeli naspram njega.

I mi smo zgrabili svoje boce i pojurili ga po sali prskajući na sve strane, na opšte veselje svih prisutnih koji su takođe dohvatili svoje sifone i više se nije znalo ko koga prska i zašto.

Bila je to scena kao iz Čaplinovih filmova za čiju se kulminaciju pobrinuo Gruja, koji se popeo na stolicu držeći na svojoj glavi sa obe ruke glavu pečenog ovna koju mu je neko usput dodao.

Nekoliko godina posle ovog događaja sedeli smo na terasi u Baškoj Vodi kod našeg prijatelja Milija Josipovića.

Bio je topao majski dan. Gruja se na trenutak negde izgubio, a shvatio sam da se vratio kad mi je na glavu izručio pun bokal hladne vode uz objašnjenje: To ti je za ono iz Mataruške Banje.

Zbog ovakvog našeg povremenog ponašanja, koje nikada nije preraslo u incident, već se dešavalo kao šala, ponekad i neslana, ali na opšti smeh prisutnih, posebno dece, bili smo odlikovani.

Gruja, Dule Mitrović i ja dobili smo ordene nedoličnih sa ljutom paprikom koje je ustanovio i napravio naš Wincent Gadomski i svečano nam uručio jednog avgusta u Ropočevu.

Kada je Gruja u Sarajevu pre desetak godina organizovao promociju moje knjige Turski kovčeg, na nju su došli mnogi koji u Sarajevu nešto znače.

Ne zbog mene, već zbog ambasadora Grujice Spasovića, koji je oko sebe uvek isijavao pozitivnu energiju zbog čega su ga mnogi ljudi sa ovih južnoslovenskih prostora voleli.

Tako je to bilo sa Grujom. U sebi je nosio plemenitost i dobrotu po kojoj će ga svuda pamtiti. U Zagrebu, gde smo zajedno bili u vojsci, u Baškoj Vodi na ferijalnim urancima, u Vodicama i Šibeniku, na Kapriju i Kornatima, u Sopotu i Ropočevu, Granicama i Rajkovcu, u Slankamenu i Katrgama…

Svog jedinstvenog i neponovljivog prijatelja Gruju poslednji put sam video u kapeli, u kovčegu – kada sam morao da ga identifikujem.

Autor je publicista

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.