Gorele su neke vatre

Dragan Vukšić Građani Srbije čekaju novu vladu i sa zebnjom broje svaki propušteni dan. Novu vladu čekaju brojni zadaci, među njima i nastavak poodmakle reforme Vojske Srbije. Članstvo u Partnerstvu za mir reformu vojske čini još značajnijom. Reforma takozvanog bezbednosno-obaveštajnog sektora jedan je od najosetljivijih i najsloženijih zadataka, ne u organizacionom već u suštinskom smislu. Manje je poznato da ona slabo napreduje. Brojni su otpori, naročito iz Službe bezbednosti. A neposredna prošlost teško tereti službu i njene pripadnike. Vojna bezbednost je pri kraju Miloševićeve vladavine bila teško zloupotrebljena, a neki njeni pripadnici, naročito rukovodeći, zloupotrebili su takvo stanje. Za nove zadatke reformisane službe potrebni su i novi ljudi i novi odnosi, uspostavljeni na čvrstim temeljima. Do toga se može doći samo ako se uklone prljave naslage iz prošlosti. Značajan korak u tom pravcu bio bi ako bi se odgovorilo na barem neka pitanja, manje zbog prošlosti, više zbog budućnosti.
1. Zašto su i kakve „vatre gorele“ u Generalštabu VJ 5. oktobra 2000. godine? Nema sumnje da su te večeri u Generalštabu gorele vatre. Na nekima se pekla nečista savest Miloševićevih sledbenika, a na najmanje jednoj je spaljivana dokumentacija. Bilo je mnogo dokumenata, vatra je bila povelika, pa je i svedoka podosta. Uništavani su i lični dosijei. Pukovniku Službe bezbednosti je te večeri usplahireno naređeno da uniši moj dosije. Da li je te večeri dosije i uništen i da li je služba prestala da se bavi mnome? Pokazalo se da je vojna bezbednost i posle 5. oktobra 2000. nastavila da radi kao u Miloševićevo vreme. Zašto i po čijem odobrenju?
2. Da li su neovlašćeno objavljivana tajna vojna dokumenta, da li je Pavković, kao načelnik Generalštaba, dostavljao dokumenta Haškom tribunalu, i da li su ta dokumenta krivotvorena? Treba se samo podsetiti šta je sve objavljeno samo u jednim novinama – Nedeljnom telegrafu. Javnosti je nedovoljno poznato i da je u Generalštabu radila vojna komisija za odbranu (lika i dela) Slobodana Miloševića, ili kako se već zvala, i da je na njenom čelu bio Pavkovićev drug iz klase Vojne akademije, general-potpukovnik Zlatoje Terzić. Upućeni tvrde da su članovi, aktivni i penzionisani, mahom generali i pravnici, za to dobijali dobre pare. Nije nepoznato i da je Pavković dao brdo dokumenata Haškom tribunalu. Koga je Pavković time hteo da zaštiti? Naravno, sebe. A da li je i koga time teretio? Što se falsifikovanja tiče, zašto je i kakva dokumenta Pavković imao interesa da dostavi Hagu, imajući u vidu njegovu javnosti dobro poznatu „istinoljubivost“? A da li je krivotvorenje dokumenata bilo na štetu države i naroda? Iz iskustva znam da nas međunarodni faktori, odavno, bolje poznaju nego mi svoj džep, da nas neki sažaljevaju, a neki ismevaju, zavisno od toga da li misle da smo toliko naivni, ili toliko pokvareri – pa uspevamo da slažemo i same sebe.