Stojanović, naravno, ćuti kada je u pitanju odluka Ministarstva kulture da časopis Think Thank i istoimeni književni festival na jugu Srbije preda u nadležnost anonimnom veterinaru, finansirajući njegova alkoholna umrežavanja.

Zapitajmo se, zato, ko je zapravo gospodin Saša Stojanović? Autor radova koji ga preporučuju kao teoretičara feminizma i rodnih studija? Iskusni aktivista i borac za ljudska i manjinska prava, koji ga kvalifikuje kao eksperta za „lažni feminizam“ i „(kvazi)feministkinje“? Autor značajnog rada o Danilu Kišu? Ne, dragi čitaoci i čitateljke, gospodin Stojanović, zvani skraćeno i sasvim prikladno gospodin SS, nije ništa od svega toga. On nema niti jedan rad o Danilu Kišu vredan akademske pažnje, a u oblasti studija roda i maskuliniteta njegovo ime, naravno, ne znači ništa. Zbunjuje otuda zbog čega gospodin SS toliko insistira na temi u koju uopšte nije upućen? Radi li se o zloupotrebi i feminizma i Danila Kiša? O zaobilaznom načinu hitnog ulaska na prestoničku kulturnu scenu, kroz prigodna „mala vrata“?

Jer Kišova dela u srpskoj kulturi najviše su branili oni koji su od toga profitirali. Kišovo delo prisvojeno je i funkcionalizovano od strane njegovih „prijatelja“ i „sledbenika“. Zapravo „čuvara“ i cenzora koji su ojačali sopstvene pozicije i ulog u igri zvanoj „jugoslovenska književnost i jugoslovenstvo“. Ime i delo Danila Kiša postalo je njihov lični, od srpske i jugoslovenske kulture oteti, simbolički kapital kojim samo oni, vladajuća intelektualna elita samozvanih „prijatelja“, mogu da raspolažu. Njima je Danilo Kiš, bez obzira na to da li su ga lično poznavali ili ne, bio – ne samo najbolji – nego i najneophodniji prijatelj. Nešto poput dragocenog, tajnog bankovnog računa kome drugi nemaju pristupa.

Ne predstavljaju li otuda tekstovi gospodina SS samo eho jedne opšte klime kanonizacije koja bi da zloupotrebi onog koga kanonizuje? U tom procesu kanonizacije ima mnogo uticajnijih aktera nego što je nesrećni gospodin SS, samozvani ekspert za kvazifeminizam. Citiram kao ilustraciju ove teze deo intervjua Mirka Kovača sa Dašom Drndić, objavljenog u časopisu „Sarajevske sveske“ broj 13:

„Ono što pišem o mrtvim prijateljima to je samo ono što bih i njima za života mogao reći. (…) Primjerice, o Kišu mnoge stvari ne mogu napisati. Bili smo bliski, tajne među nama nije bilo, intimne smo priče povjeravali jedan drugom. Ja o tome ne mogu pisati. Ali kad bih mogao s njim razgovarati, svakako bih ga pitao zašto je u oporuci tražio pokop po pravoslavnom obredu. U jednom tekstu, izaći će u ovoj tzv. memoarskoj knjizi, ja sam pisao o tom pokopu, pokušavao sam to objasniti, neke sam nepoznate detalje u taj tekst unio, ali sam ga ipak poslao na provjeru Filipu Davidu, on mi je sve te intimne stvari izbacio i rekao mi da ne možemo pisati čak ni o onome što bismo Kišu da je živ mogli reći, pa ako treba i posvađati se s njim.“

Kovač govori o memoarskoj knjizi Strogo poverljivo u kojoj je portretisao svoje beogradske prijatelje. Između ostalih Borislava Pekića, Miodraga Bulatovića i Živojina Pavlovića, koje je uglavnom osudio zbog srpskog nacionalizma. Kiš se nije našao među portretisanim prijateljima. Izostavljen je zbog neke vrste cenzure, poverene piscu Filipu Davidu. Ta cenzura sugeriše da je srpskoj književnosti potreban svetac tj. sveti Danilo Kiš. Čiji je jedini greh, po rečima Mirka Kovača, ta pogrešna pravoslavna sahrana.

Verujem da se Kišu ova uloga ne bi dopala. Kao ni izjava Saše Ilića data na tradicionalnoj subotičkoj smotri „Kišobran“,– istoj onoj na kojoj sam i sama učestvovala povodom objavljivanja svoje knjige, pre dve godine. Ilić se osvrće na polemiku i diskretno brani gospodina SS:

„Sve su učestaliji prigovori Kišu i pokušaji da se diskredituje njegovo delo – slika o njemu sve više se svodi na pisca boema koji savetuje mlađe kolege, razbarušenog princa književnosti, što s njegovim književnim delom nema nikakve veze. To je pokušaj dekonstrukcije njegovog mesta u našoj književnosti. Ali, njegovo delo je takvo da će se na osnovu toga tek graditi nove otvorene i pluralne forme književnosti.“ („Danas“ 14. 5. 2011)

Ilić zloupotrebljava pojam „dekonstrukcije“ iako zna da on ne predstavlja proces vrednosne destrukcije. Naprotiv, to je strategija čitanja koja otvara mnoštvo novih mogućnosti tumačenja teksta – za šta se Ilić navodno zalaže. Ali Ilića ne interesuju nova čitanja Kiša. Oni bi samo da potvrdi Kiša kao mitsku figuru jugoslovenskog kulturnog prostora, pisca savršene biografije i porekla koji ne sme biti doveden u pitanje. Tako započinje proces repatrijarhalizacije i stvaranja novih očinskih figura u srpskoj kulturi, novih mitova o podobnosti i novih, politički korektnih savršenih biografija.

Za mit o Kišovoj savršenoj biografiji nije kriv toliko čuveni pisac koliko njegovi koristoljubivi sledbenici. Koji bi da urede postjugoslovenski kulturni prostor cenzurišući ga. Pretvarajući ga u koherentan svet muških glasova koji se međusobno nadglasavaju i/li došaptavaju – donoseći umesto nas a za nas naše odluke. Sablasan svet. Kiš je to bar otvoreno priznavao. Smatrao je da za pisanje „nisu dovoljna muda“, ali ih je očigledno smatrao nužnim. Za razliku od svojih potuljenih sledbenika bio je mačo, ali ne i licemer.

A za gospodina SS najunosnije bi bilo da se vrati industrijskoj tradiciji svoje porodice i posveti se npr. proizvodnji kondoma. EU trenutno je blagonaklona prema svim oblicima borbe protiv AIDS-a, fondovi su puni, a integracija u toku. Profit i slava su, dakle, zagarantovani. I blagonaklonost queer populacije.