Građani ne žele istinu

Pred početak skupa u Šabačkom pozorištu nekoliko desetina naprednjaka i njihovih pristalica primitivno i uvredljivo se ponašalo, uzvikivalo nepristojne reči, unosilo se u lice onima koji su ulazili na skup…
Baš čudno kad se naprednjaci nikako ili vrlo, vrlo retko pojavljuju kao gledaoci pozorišnih predstava. Ali, veoma brzo i veoma decidno prorežimski mediji objavili su skandalozne naslove: „Bagra! Đilasovi, Boškovi i Jeremićevi batinaši tukli narod u Šapcu!“, piše „Informer“.

Dnevni list „Alo“ objavio je: „Strava i užas u Šapcu! Boškova gorila napala i izudarala ženu. Vuk i opozicija izviždani.“

TV Pink prenosi: „Nema dalje: Đilasovi, Boškovi i Jeremićevi batinaši pesnicama na žene i starce u Šapcu.“

Izgleda da baš nema dalje! Sve u istom tonu i matrici, iz iste kuhinje. O svemu tome dovoljno govori izveštaj lekara na društvenim mrežama, da aktivistkinja SNS nema povreda, a sjatilo se celo njeno društvo da pod hitno i prioritetno bude primljena, iako je pre nje na redu bio povređeni mladić. To najviše pokazuje kakvi su prorežimski mediji, i kakve su im vrednosti, odnosno kako se odnose prema jedinom validnom reperu novinarstva – istini.

Podsećanja radi, list „Srpski telegraf“ u periodu od marta do novembra prošle godine, prema izveštaju Saveta za štampu, imao je 1.284 povrede Kodeksa novinara, sa oko hiljadu tu su i „Informer“ i „Alo“. O nivou Pinka ne treba ni trošiti reči, a sve to u oblandi rijaliti programa. Poređenja radi, list „Danas“ imao je oko 60 prekršaja Kodeksa, a NIN jednu. Međutim, ti i takvi režimski mediji imaju punu podršku, i to je najočitije kod finansiranja medijskih projekata. Gro para u Beogradu uzeo je Studio B, Pink je dobijao kredite da bi se nekako izvukao iz velikog poreskog duga, a na primer za Ninovu nagradu za najbolji roman – najznačajniju na ovim prostorima, Ministarstvo kulture i medija izdvojilo je 150.000 dinara. Ni osminu potrebne za ovu svrhu, i, naravno, redakcija je to odbila sa indignacijom.

Najporaznija je medijska slika u gradovima i opštinama Srbije. Oko 80 odsto sredstava otišlo je praktično u naprednjačke medije, gde su komisije tajna, a trebalo bi da su sastavljene od predstavnika reprezentativnih novinarskih udruženja. Pa se lokalne samouprave još potrude da sredstva daju na primer „Informeru“, a dovoljno je samo pogledati naslovnu stranu, koja zbog skaradnosti ne bi smela da se prikaže deci i tinejdžerima.

S druge strane, ovi mediji dobrano ćute o pravom državnom udaru, kao što je to bilo rušenje u Hercegovačkoj ulici kada policija nije štitila građane i imovinu a dužna je to po Ustavu, ili najnoviji slučaj o velikom restoranu na Pančićevom vrhu, gde postoji vojna radarska stanica i gde je priroda zaštićena. Još poraznije što ovi mediji, na primer „Informer“, imaju visok tiraž od sto hiljada primeraka, što govori da do istine ne želi ni većina građana. U Šapcu, kao jedinom opozicionom gradu, za medijske projekte izdvaja se 32 miliona dinara, nešto manje od jedan odsto iz budžeta. Ovde su članovi komisije za dodelu sredstava bili iz reprezentativnih novinarskih udruženja. Poređenja radi, u Beogradu se za medijske projekte izdvaja 86 miliona dinara, minorno u odnosu na budžet od sto milijardi dinara. U ostalim gradovima takođe se minimalna sredstva izdvajaju za medije, mada je početni predlog iz Evropske unije bio dva odsto budžeta. S obzirom na teške posledice privatizacije medija, gde je veliki broj novinara i saradnika ostao bez posla, ali i na sveprisutne pretnje i ucene, na primer na Kikindske ili Južne vesti, gašenja medija kao što su Vranjske novine, jasno je da u Srbiji nema slobode medija, a ona je preduslov demokratskog društva.
Autor je novinar iz Šapca