Igre bez granica i šta posle

A ta „tačka“ podrazumeva realno i objektivno sagledavanje njenog učinka i doprinosa očajnom stanju u kome se nalazi današnja Srbija, vraćanje izvornim principima i programu, a zatim duboke unutarpartijske rezove uz obračun sa „mangupima iz sopstvenih redova“. Uz to, valjda je već sada svesna koliko su joj doprinele dosadašnje „neprincipijelne i neprirodne“ koalicije vlasti radi, i stranački partneri koje je ona sama „politički oživela“, a sada je politički sahranjuju.

Nisam član DS (moja partija je davno ugašena, a nje se nimalo ne stidim, naprotiv) pa bi svako moralisanje i „držanje lekcije“ bilo veoma nepristojno. Pogotovo što verujem da ona u svojim redovima ima podosta umnih, patriotskih, poštenih i vrednih ljudi koji će znati šta je najbolje prvo za Srbiju, pa tek onda za sopstvenu stranku. Samo ću dodati još i ovo: potreban joj je predah, odmor od same sebe, a to može najbolje postići u opoziciji

No, ostavimo DS njoj samoj. Mnogo je važnije kada će se i kako završiti ove „igre bez granica“ koje traju već pedesetak dana. Ukoliko se ubrzo ne pronađe izlaz, najveći gubitnik će biti građani Srbije, ako to već nisu. Ako vlada bude formirana uz pomoć matematike, možda je bolje da je i ne bude. U tom slučaju, ne treba čekati onih famoznih 90 dana, već posle „ultimatuma“ nesavesnim političarima od najviše nedelju dana koji se igraju sudbinom građana, raspisati nove izbore. Bez dvotrećinske parlamentarne većine, koja bi makar nagovestila bazično političko jedinstvo duboko „raspolućene jabuke Srbije“, nijedna vlada neće imati potencijal da zemlju izvlači iz duboke ekonomske, socijalne i moralne krize.

Bojim se da je još pre izbora propuštena šansa, na šta sam ukazivao u svojim tekstovima, da sve relevantne društvene snage, predvođene političarima sa državničkom vizijom i odgovornošću, postignu konsenzus i formulišu najvažnije nacionalne i državne ciljeve i prioritete, njih unesu u svoje programe, a realizaciju osmisle i ponude biračima zavisno od ideoloških opredeljenja, razumevanja značaja regionalnog okruženja, svetskih integracionih procesa, sopstvenih i inostranih resursa i mesta i uloge Srbije u njima. Nažalost, ušlo se u izbore kalkulantski ko će sa kim a sa kim neće ili može sa svakim, a sa krajnim ciljem borbe za vlast koja, na način na koji stranački profiteri, uz tajkunske i inostrane lobije, shvataju i/ili zloupotrebljavaju demokratiju, donosi moć i novac.

Uvek se osećam jadno i bedno kada u svojim tekstovima počnem nabrajati (što sada neću) zvanične podatke o očajnom stanju srpske privrede, javnih finansija, nezaposlenosti, standarda građana, moralnog posrnuća ljudi na vrhu ili pri vrhu vlasti i stranaka, beznađa i očaja građana Srbije, njenog „liderskog“ trećeg mesta otpozadi na listi evropskih država računato po standardu građana. Još bednije kada čitam ili slušam izjave stranih poverilaca da pristižu milijarde dolara i eura za otplatu javnog i privatnog duga, kao i pretnje „strano-domaćih“ pljačkaških banaka o zaduženosti građana i plenidbi njihove imovine.

Svuda u svetu je za dug odgovoran dužnik, ali i poverilac izuzev u Srbiji. Dužnika, pogotovo krupnog, poverilac mora da njeguje kao biljčicu. U malim i slabim zemljama, a takva je sadašnja Srbija, kada nastupi dužnička kriza, bankarski i finansijski lobiji potegnu moćne države i MMF za uterivanje dugova po cenu totalnog osiromašenja građana i razaranja sistema zdravstva, školstva, socijalnih davanja. Političari i vlast ostanu čisti i punih džepova. E, nova vlast, ako u njoj bude čistih i neokaljanih ljudi, morala bi i ovaj aspekt rešavanja krize da i te kako uzme u obzir. Jer, sa golog se nema šta svući izuzev da mu se zdere koža. Uz to, opljačkano se mora povratiti. Kako, ima puno načina, lepih i maje lepih. Treba naći meru.

Autor je ambasador u penziji