Nikola Samardžić Pod pritiskom okrutnog režima, koji je očuvao najgore osobine prethodnog i obuhvatio dva cela ljudska naraštaja, ruska kultura nije bila u stanju da odgonetne sopstvene istorijske kodove. U bedi, tiraniji i, naročito, neslobodi, koju su u sebi nosili i oni koji su od takve Rusije bežali, da bi vremenom otkrivali odvratnost u odnosu na prava i slobode sredina koje su ih zaštitile i prihvatile (A. Solženjicin), za pronicljivo samoposmatranje nije bilo potrebnih uslova. Nije slučajno pisac prve velike, u ponečem nedostižne interpretacije ruske kulture, američki istoričar Džejms Bilington (Ikona i sekira, 1966), ukazao na važnost preplitanja dva simbola koji su, u ruskoj svakodnevici, relativizovali iracionalnu vizuru, i suštinu, zamišljenog i stvarnog sveta.
Takva je i ruska politika. Lažno zamišljena i usporena, osuđena na ponavljanje istog. Poput babuške, koja kao da je jedna od njenih paradigmi. Ispod jednog samodršca krije se naredni. Poslednja od prilika, kao žrtva okorelog poretka, i sopstvena, na dnu društvene i svake druge hijerarhije, zanemarljivih je razmera i nejasnih, neubedljivih ličnih crta. Vladimir Putin je u proteklih osam godina ostavio snažan otisak na političkom i kulturnom identitetu Rusije koja je međunarodni uticaj i ekonomski napredak razvijala u srazmeri sa srozavanjem političkih sloboda i ljudskih prava. Očekivanom pobedom Dmitrija Medvedeva na predsedničkim izborima koji su Putinu otvorili prostor da zauzme mesto premijera, u Rusiji je možda nastupila nova epoha u kojoj će dvovlašće, ukoliko ga stvarno bude, ponovo biti obeleženo, i uslovljeno, njihovim međusobnim odnosom, umesto ravnotežom institucija.
Medvedev nije imao stvarnih protivkandidata. Svi njegovi kvazikonkurenti su prozirni fabrikati tajnih službi, prilagođeni, između ostalog, potrebi da proširuju, umesto da ga osporavaju, front zvanične politike i njenih vrednosti. Nije bilo stvarne kampanje, u kojoj bi se sučeljavala suštinski različita, slobodna i autentična mišljenja. Zapadnim posmatračima je zabranjeno da posmatraju izborni tok. Visoka izlaznost na nedeljnim izborima otkrila je mirenje s poretkom koji je zatvorio sve javne slobode, zaključao medije i uništio alternativu.
Pojava Medvedeva ostavila je izvestan prostor nagađanju o njegovim umerenijim svetonazorima, koji bi, ukoliko su zaista takvi, mogli doprineti popuštanju napetosti između Zapada i Rusije na tri važne tačke: stanje ljudskih prava i sloboda u ruskom autoritarnom poretku, američki raketni štit i Kosovo.
Putin i Medvedev na prvom pitanju verovatno neće biti spremni za ustupke. Neobično samozadovoljstvo u ruskom izbornom telu ukazuje na uverenje da je postignut izvestan godišnji ekonomski rast, i da se promalja srednja klasa raspoložena da visokom cenom političkih poniženja plaća samozavaravanje koje, između ostalog, ulaže u budućnost. Koja, ako ništa drugo, ne preti ozbiljnim ekonomskim potresima. Populizam se, uostalom, ne mora oslanjati samo na društvenu osnovicu. Sumnja u slobodu i demokratiju je oprobana građanska hipokrizija, u kojoj je 1933. stradala Vajmarska republika.
Na drugoj strani stvarnosti, bez obzira na sklonost vladavini čvrstom rukom, koja se oslanja na simfoniju nereformisanih bezbednosnih službi i nereformisane crkve, oligarha, državnih i privatnih monopola, dvoglava ruska administracija nastaviće da se suočava s globalnim izazovima. Njih će moći da tumači ili u svetlosti novih prilika za Rusiju, pre svega da pokrene razvoj koji se neće zasnivati samo na energetskom sektoru, ili nastavkom zatezanja odnosa sa SAD i EU, koji će poslužiti snaženju pritisaka na ljudska prava i ostatke javnih sloboda. Rusija ionako nema satelita koji ispunjavaju demokratske standarde, a njena je integrativna snaga zanemarljiva.