Imaš li koga u Vašingtonu

Milinko Bujišić Objavljujem transkript razgovora između M.R. i M.B. vođen odmah nakon objavljivanja izbornih rezultata. Imena i adrese poznati su autoru ove rubrike, a ne obznanjujem ih iz bezbednosnih razloga.
M. R: Imaš li, kojim slučajem, koga u Vašingtonu?
M. B: Nemam, ali moglo bi se naći. A za šta ti treba ?
M. R: Treba mi zbog ovog mog nerešenog sudskog spora. Godinama se razvlačim po sudovima i uvek me vraćaju na početak..
M. B: Što ne probaš sa Briselom? Tamo bi se, možda, lakše završilo.
M. R: Nema Brisel tu snagu. Da je malo jednostavniji slučaj mogli bismo pokušati, ali suviše se zakomplikovalo. Za ovakve slučajeve i Brisel mora da ide preko vode.
M. B: Moj ti je savet da opet probaš sa našim sudstvom. Ovde se ipak sve lakše završi. Pokušaj da iskoristiš ovo vreme dok se zakonom ne ukinu mito i korupcija. Ko zna da li će posle i biti potrebe za suđenjima i sudovima.
M. R: Probao sam sve i sa mitom i sa korupcijom. Da nisam davao, davno bih izgubio spor. Ali i druga strana daje bar koliko i ja. Tarifa je ista i za tužitelja i za tuženog. I svima drugima u postupku, osim meni, odgovara da proces što duže traje.
M. B: A kako bi Vašington mogao da pomogne kad ne mogu Brisel i Beograd?
M. R: Zato što se u moj spor umešala politika. I sudija mi na indirektan način kaže da moj imovinski spor ima i političku dimenziju i da on ne sme da donese odluku ni u čiju korist i ni na čiju štetu. A koliko shvatam, u Vašingtonu se kroji pravda za ceo svet, dok se u drugim svetskim centrima samo tumači i pišu se izvršni nalozi. Poneki lakši predmet može da se reši i na našem kontinentu ili na potkontinentu, ali ovaj moj prevazilazi njihove snage i kompetencije.
M. B: Podseti me, šta ono beše, oko čega se tužiš.
M. R: Oko livade. Oduzela mi država besplatno zemlju i prodala nekom preduzeću, pa posle i moju zemlju i preduzeće prodala nekom privatiku, a ovaj drugom privatniku, drugi trećem i svi zaradili i još zarađuju, a ja se i dalje sudim i plaćam sudske i druge prateće troškove.
M. B: U pravu si, predmet je suviše složen. To se mora rešiti samo u Vašingtonu i to na principijelnom nivou. Sve ostalo je stvar tehnike, čista operativa.
Ja imam nedaleko od Vašingtona neku daljnju rođaku. Zvala se nekad Milenija, a sad se zove Stela, ako nije promenila ime. Znam da je tri puta menjala prezime dok nije pogodila pravo i sad više i ne znam kako se preziva, a nisam siguran da i ona zna. Radila je kao spremačica u jednom većem ofisu, mada je za sebe volela da kaže da je higijeničarka sa najvišim kvalifikacijama. Ne znam tačno šta sada radi, ali znam da je još uvek poreski obaveznik, a poreski obaveznik je bog, ma šta radio. Priča se u našem selu da ta moja rođaka ima izgrađen i zaokružen svoj filozofski sistem sa jasnim pogledom na svet. Njena najpoznatija misao je da je bolje umreti u Americi nego roditi se na našim prostorima. I ona za tu svoju filozofiju živi i za nju umire.
M.R: Sasvim dovoljno. Tamo je svaki poreski obaveznik vrlo moćan čovek. Iznad njega nema niko. Samo ako plaća porez, ona može sve da završi. A kod nas je sasvim obrnuto. Samo sirotinja plaća porez i nju ne pita niko ništa. A je li bliska državnom vrhu?
M. B: To je potpuno nevažno za tvoju stvar. Za to ne treba da moli nikog iz vrha. Dovoljno je samo da okrene telefonom nekog u Beogradu, da se predstavi ko je i gde radi, da se zainteresuje za tvoj predmet, i stvar će biti rešena po hitnom postupku u tvoju korist. Onda bi se rešavanje spora u tvoju korist objasnilo velikim državnim interesom i plodom prijateljskih odnosa dveju zemalja.
M. R: Pozdravi mnogo rođaku i kaži joj da sam ja uvek visoko cenio i podržavao njihovu veliku i demokratsku zemlju i da sam davao i još dajem svoj lični doprinos evro-atlantskim integracijama, kao i globalizmu uopšte. U vreme nedavnih vazdušnih napada na tadašnje rukovodstvo naše zemlje nisam se ni u šta stavljao i upuštao, ni kao patriota ni kao izdajnik, već sam gledao, koliko sam god mogao, da sačuvam sebe, naš narod i, pre svega, njihove skupocene avione. I prilično sam uspeo u tome.
Ako tvoja rođaka proceni da nešto mogu pomoći u ovom ratu u Iraku, neka me zovu. Suviše sam star i slabo vidim da bih mogao da gađam iz nekog savremenog oružja, ali zato mogu nešto da prinesem vojnicima – malo vode, hrane, municije…