Istraga se nastavlja

Milinko Bujišić Tajni sastanak većinskih vlasnika naše države, takozvanih tajkuna, održan je juče, iza zatvorenih vrata, na tajnom mestu. Skoro svi važni ljudi iz zemlje i inostranstva, uglavnom vlasnici kontrolnih paketa akcija, prisustvovali su ovom, kako su ga nazvali, istorijskom sastanku u vrlo teškom vremenu. Sastanak je organizovan na jedvite jade, jer neki biznismeni ne smeju da izađu iz svoje zemlje, mnogi ne smeju da uđu u nju, a treće mesto, izvan naše planete, za sada nema uslove za sastanke.
Sastanak se morao održati baš juče, dan nakon parafiranja Sporazuma o pridruživanju Evropskoj uniji, jer se bauk tržišta sve više nadvija nad njihovom kupljenom zemljom i ona može vrlo lako skliznuti u Evropu po želji Evrope.
Gazde sa međunarodnih poternica, koje niko ne traži, bile su posebno obezbeđivane od strane svog ličnog obezbeđenja kao i od državnih zvaničnih organa. Jer, pravilo tih službi jeste da jedna drugoj ništa ne veruju, gazda ne veruje nikome, a ni one gazdi. Na toj sumnji sve besprekorno funkcioniše dok funkcioniše.
Kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora, odnosno od privatnih agencija za praćenje i prisluškivanje, sastanak je bio posvećen aktuelnoj političkoj situaciji u našoj a njihovoj zemlji, s posebnim osvrtom na pojačano produbljivanje krize i otvaranje novih žarišta, novih problema i novih nesporazuma sa ostatkom sveta. A sve u interesu očuvanja kapitala i razvijanja novih poslova. Jednostavno, cilj je bio da se odgovori na parafiranje sporazuma.
Kod skoro svih vlasnika ove države pojavio se strah da se u dogledno vreme može rešiti status naše južne pokrajine u korist naše nekadašnje braće ili u našu korist, njima je svejedno, da će se pohvatati preostali haški begunci i da se zemlja iz jedne nestabilne i politički trusne ravni može naći u društvu normalnih zemalja sa normalnim zakonima koji se poštuju. Biznismeni strahuju da se može desiti da se svi okrenemo suncu rada i suncu pravde, a onda tu za njih nema ni mesta ni posla i može im sve lako iskliznuti iz ruku. Oni dobro znaju da se najbrže propada kad se najviše ima.
Uplašeni od vlastitog nemerljivog bogatstva, oni više ne znaju da li je u ovoj nesrećnoj zemlji bolje pobediti ili izgubiti, da li je bolje imati ili nemati, da li je bolje biti sit ili gladan. Ali, moraju ići napred, jer nazad više ne mogu i ne smeju.
U uvodnom izlaganju najveći vlasnik je rekao da je on, kao i sve njegove kolege danas prisutne na sastanku, godinama ulagao ogroman novac u stvaranje i održavanje krize i da je, kao i oni, sve svoje poslovanje odredio prema tome, a da je kriza umela to da vrati. Oni su proizvodili krizu, a kriza njih.
– Ovo više nije ničija zemlja, ovo je naša zemlja, nas koji ovde sedimo – uskliknuo je najmoćniji. Mi, ovde prisutni, ne moramo da se volimo, ali moramo da podržavamo jedni druge. Neka se vole naši podanici, odnosno naši radni ljudi i građani, i neka ih ljubav održava, a nas mora da uzbuđuje samo interes.
Narod treba učiti, a i silom terati da voli našu državu, kao što ju je voleo dok je bila njegova, i da bude spreman, sada kao i ranije, da svoje živote dadne za nju. Zato sa narodom treba lepo – ne dati mu da crkne, a ni da lepo živi. Tek tada, u takvom stanju, on ume da voli i brani našu zemlju od kojekakvih nasrtaja.
Predlažem da još više novca ubacimo u krizna područja, da naoružavamo i na druge načine podstičemo sve zavađene strane da se što više ubijaju, da otvaramo nova žarišta tamo gde je to moguće, a najpre tamo gde već tinja.
Takođe predlažem da odvojimo dodatna stedstva za skrivanje haških begunaca, kako za same begunce i njihove porodice tako i za one koji ih čuvaju. I za one, naravno, koji ih ne traže, ili ih traže na pogrešnim mestima, to jest, tamo gde ih sigurno neće naći.
Zahtevam da preispitamo rad svih političkih lidera i njihovih stranaka, a naročito onih koji su na vlasti, i da vidimo da li oni gledaju naše interese, interese nas koji su ih našim parama doveli na vlast, ili nečije druge. I, ukoliko ustanovimo da ne poštuju dogovore, predlažem da se hitno raspišu izbori na svim nivoima i da na najdemokratskiji način na sva važna mesta u državi instaliramo ljude od našeg najvećeg poverenja.
U suprotnom, moraćemo mi da radimo te besmislene državne poslove i vodimo narodne brige. A sve se to može odraziti, i ovako i onako, na rad naših holdinga i kompanija.
Nakon završenog sastanka svi su pobegli u nepoznatim pravcima.