Iz donjeg rakursa

Eto ti sad, čitav dan je pred Konzulatom Nemačke, odmah pored Centra, red za vize. A sad odjednom – „Nećemo vize“. Onda čujem „Napolje, napolje“, pa shvatim da se to ne odnosi na Nemce, nego na nas u Centru. Pa izletim na balkon, tako je bilo najbrže, a izgleda i najsceničnije. Imam šta da vidim. Milicija i civili, muškarci, čovek sa kamerom koji snima prizor, sve skupa petnaestak ljudi. Svi grunuli kroz kapiju, reklo bi se da to nikako nije u redu, da tako upadaju. Nenajavljeno.

Nisam baš civil u pogledu ovakvih stvari, svašta se preturilo preko glave, imam ja iskustva s tim. Kakvo li sve iskustvo i drugi imaju? Oni „drugi“ od onih prvih, ali umesto da kažem „Napolje“ ili da pitam miliciju za nalog da tako nahrupe, ovlašćenje, papir, poriv za „vođene teme“ odvede me pravo u „dijalog“.

– A vi ste tu? – pita predstavnik.

– Tu sam – kažem – gde bih bila?

– Došli smo da izrazimo neslaganje s vašom politikom.

– Dobro, ali mogu li ja da izrazim neslaganje s vašom politikom?

Sledio je kratki opis naših politika.

Da rezimiram. Oni su pobrojali sve „u čije je ime“ politika u koju su upali – to jest, u dvorište, u Centar – od Amerikanaca, preko Evropljana, do Adema Jašarija, i šire, i uže, i uzduži popreko, i levo i desno, pod zajedničkim imeniteljem „antisrpsko“. Sve po spisku. Bez psovanja. Bez ružnih reči, onako demokratski, s pravom na mišljenje. I sa zahtevom za toleranciju.

Ne sećam se da je upotrebljen termin „izdajnik“, možda je u međuvremenu „rad vremena na shvatanju stvari“ nekako zamumuljio tu „kontroverznu“ kvalifikaciju zbog neke svesti ili podsvesti da ona nije baš najpopularnija.

Čovek s kamerom je snimao, odozdo, iz donjeg rakursa. Obično su tako snimani moćnici devedestih, a pogotovo Milošević. Uvek odozdo, kao Lenjin za govornicom, što je trebalo da kod naroda proizvede onaj neodoljivi utisak moći i neopozivog autoriteta. Eto, sada ja sam gore, na balkonu, a oni dole, u dvorištu. Kao miting na Gazimestanu, samo u manjoj, sasvim smanjenoj formi, i sa obrnutim položajem aktera. Htela sam nekako da obrazložim da mi je to bilo najbrže, da izletim na balkon, kada sam ih postala svesna, da su tu, ali dijalog je većuzeo maha. Unutar te scenske okolnosti.

Milicija je posmatrala. Naravno da sam izgovorila sve one stvari o dovođenju u pitanje svega onoga za šta misle da se zalažu, sve ono što je odavno nekako spremno za takve prilike, i čije se notornosti čovek zastidi. Što nije maštovitiji, ali to sučeljenje nekako je skučeno, manevarski prostor mali, rečenica izjavna.

A bilo je toliko retorskog prostora, sa balkona.

Potencijalna agresija takvih situacija sužava prostor za humor, istorija takvih situacija sužava asocijacije koje one izazivaju. U tome se sastoji smisao pokušaja da se „upozori“, da se izazove strah. Takvi prepadi računaju na većodigrano, većizvršeno, većviđeno. To je poslednja uzdanica takvog upada u stvarnost, da li. Da li je to još uvek scena koja upozorava? Upozoravajuća scena, indikativna scena, zato je beležim.

E, sad, ne želeći nikako da reklamiram „Zahteve protesta 2008“, ostavljene u prostorijama Centra za kulturnu dekontaminaciju, od strane milicije i „Organizacionog odbora svakodnevnog protesta 2008“, ipak moram reći da je scena s balkonom bila zakonomerna. Da odgovara upućenim zahtevima, nama, našoj instituciji i meni.

Jer se, kao prvo, traži „izmena zakona o saradnji sa Haškim tribunalom u cilju prekida svih izručenja ovom tribunalu“, pa onda sve redom. Drugo, da poništimo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, da zatvorimo vladinu Kancelariju za evropske integracije „zbog slanja okupacione misije Euleks na Kosovo i Metohiju“, pa onda dalje. Možda je to smisao onog uzvikivanja „Nećemo vize“. I treće, što posebno odaje utisak o našoj moći da, „po hitnom postupku prekinemo katastrofalnu reformu Vojske Srbije pod kontrolom NATO pakta“, pa dalje sve po redu.

Tek čitajući ove zahteve, shvatila sam prisustvo milicije. Krupni su to zahtevi.

Pa se onda kaže, u novinama, ili na tv, „nije bilo incidenata“.

Pa nije li ovakva „poseta“ sama po sebi incident?

I treba li nekome da „padne glava“ da bi to bio incident?

U tom smislu, možda je balkon ovoga puta bio spasonosan. I pacifikujući.