Izbori u državi koje nema

To, zapravo i neće biti izbori, iako će spoljašnja percepcija neutralnog posmatrača imati doživljaj da će se događaji odvijati po demokratskim principima, tokom kojih će građani da biraju svoje predstavnike u zakonodavnoj vlasti republike, pokrajine, gradova i opština.

Segmenti opažanja tog dana podsećaće na stvarni događaj, ali će većina znati da detektovana stvarnost ne korespondira sa realnim datostima.

Ishod izbora je poznat i oni su samo jedan od segmenata velikog rijalitija koji se odigrava za jednog čoveka, kako bi mogao da ubeleži još jednu „veličanstvenu pobedu“ i njome privremeno zadovolji večito gladnu narcisoidnost.

Srbija je definitivno prestala da postoji kao organizovana zajednica zasnovana na pravima i zakonima, i faktički funkcioniše kao srednjovekovni feud, ali pošto sa takvom organizacijom ne bi korespondirala sa aktuelnim vremenom, vlasnik feuda je sačinio ko bajagi institucije, koje simuliraju modernu državu.

U tom simulakrumu društvenu elitu čine hulje, prevaranti, kriminalci, plagijatori, manipulanti, primitivci, bahate siledžije i masa bezvrednih ličnosti čija se jedina sposobnost ogleda u bezrezervnoj poslušnosti gospodaru.

Shodno svojim kvalitetima kreirali su društvena pravila, odnose, zakone i realnost. Ta njihova realnost je prosperitetna, svetla i bogata.

Takvu ju je zamislio i osmislio njihov vođa i takvu žele da potvrde na izborima. Svi koji žele da im daju pravo na njihovu realnost su dobrodošli na izbornu utakmicu. I pohrlili su mnogi „ljuti“ protivnici da se bore za poslanički ili odbornički mandat.

Za više od toga nemaju snage ni podrške. Niko od njih ne misli da po broju mandata može da se približi rezultatu koji će veliki vođa postići.

Pošto znaju da ga ni na koji način ne mogu ugroziti, niti svojim delovanjem uticati da se društvena anomija zaustavi, ostaje da je jedini razlog zbog koga izlaze na izbore borba za poslaničke funkcije.

Kao poslanici obezbediće sebi i strankama lagodno funkcionisanje i izvesno prisustvo u javnosti. Sve te raznorodne grupacije skupljene na brzinu, pod patronatom i budnim okom „Onoga koji sve vidi i zna“, ne mogu zajedno da dobiju više od pedesetak poslanika u republičkoj skupštini.

Pod pretpostavkom da će se iskreno potruditi da svoje uloge obave po zakonu, većina im to neće omogućiti. Svi ti kandidati za funkcije su ili bili deo te sramne institucije ili su pratili događanja u njoj.

Motiv da preko skupštinske govornice steknu pristalice među građanima za neke nove, „poštenije“ izbore nije utemeljen u realnosti.

Njihovi argumenti, predlozi i pitanja biće ismejani, relativizovani, spinovani i preglasani.

Čak i kad bi svi, uslovno opozicioni, poslanici bili spremni da sve svoje znanje i umešnost ulože u kreiranje drugačije atmosfere, njihove dobre namere i racionalni predlozi ne bi doprli do građana, koji navodno, nemaju gde da čuju istinu.

Ta istina bi bila popljuvana, raskomadana i izgažena od većine koja smatra da na nju ima pravo samo jedan čovek, koji ih je tu postavio i čije ime je jedino vidljivo na svim listama u svakom mestu Srbije.

Skupština ne može da bude vrhovno zakonodavno telo u nepostojećoj državi.

Jasno je da ona ne postoji od rušenja objekata u Hercegovačkoj, od ubistva Olivera Ivanovića, stradanja pilota helikoptera, pogibije žene na naplatnoj rampi u Doljevcu, posle Krušika, Jovanjice i drugih velikih afera, kada je trebalo da reaguju nadležne državne institucije.

Pošto nisu, dokaz je da ne funkcionišu, pa samim tim ne funkcioniše ni država. Kad nema države, ne može da bude ni izbora.

Te činjenice prihvata sve veći broj građana.

Oni su odlučili da brane sopstveni suverenitet i integritet odbijanjem da učestvuju u održavanju privida društvene normalnosti.

Možda je to prvi korak ka čvrstom tlu, odakle bi mogli da sagledamo sveukupnu tragediju u kojoj smo se našli i da smognemo snagu da sve ovo preživimo i pronađemo lične i zajedničke kohezivne elemente pomoću kojih bi opstali po novim pravilima.

 Autorka je neuropsihijatarka u penziji