Foto: Medija centar

A kasnije na nekim parlamentarnim izborima, ko zna, možda i veći deo Srbije.

Autor na početku teksta ispravno dijagnostikuje da je srpska privreda izuzetno „obolela“. Saglasan sam oko dijagnoze, manje-više. Saglasan sam i s ocenom da u lečenju bolesti klasične terapije ne mogu pomoći.

Razlikujemo se, međutim, oko terapije.

Lek koji nudi u autorskom tekstu Dragan Đilas naziva državni kapitalizam. Moje uverenje (u tekstu „Znamo da je utopija, ali hoćemo da verujemo“, Danas, 5. 8. 2018, gde sam analizirao ekonomske „natruhe“ Programa 30 tačaka Saveza za Srbiju) samo je pojačano posle čitanja autorskog teksta Dragana Đilasa da se taj lek zove ne demokratski, nego državni socijalizam.

Državno vlasništvo nad prirodnim resursima i strateškim infrastrukturnim preduzećima i redistribucija dohotka od vrha (vlade) nadole (društvene klijentelističke grupe). To je lek koji se nudi u konceptu/receptu za tešku bolest srpske privrede. Đilas je fasciniran državom kao vlasnikom i preduzetnikom i njenim lekovitim moćima da raznim koncesijama ojača socijalnu zaštitu, javno zdravstvo i školstvo.

Autor veruje u kapitalizam „sa jasnim prostorom za državne investicije u strateški važnim oblastima privrede“. Takav nigde ne postoji, a naročito ne kapitalizam koji praktikuje redistribuciju kakva se nudi u Đilasovom ekonomskom konceptu.

Samo na prvi pogled koncept je zasnovan na tržišnoj ekonomiji. Čim počne razrada, vidi se da je „đavo u detaljima“.

Primera radi, razvoj poljoprivrede.

Đilas predlaže da „umesto prodaje PKB, napravimo deset manjih sa po minimum 1.000 hektara državne zemlje koju danas niko ne obrađuje. Da te firme, kao i sve druge državne, vode pravi menadžeri, da minimalna plata radnika bude 350 evra i da imaju pravo da im pripadne i deo dobiti da bi bili motivisaniji za rad“. Klasična floskula demokratskog socijalizma sa sve „pravim menadžerima“ i radničkom participacijom u vlasništvu (ne i u upravljanju, hvala bogu). Još izrazitiji mehanizam državnog socijalizma je finansiranje takvih firmi. Đilas predlaže da država osnuje investicionu (zapravo, razvojnu) banku u koju će građani da ulažu svoju ušteđevinu (imaju milijarde evra) a država će tim parama da finansira poslovanje deset novoosnovanih poljoprivrednih preduzeća. Građanima bi se nudila pristojna kamata i učešće u deobi dobiti tih preduzeća (naravno, pod uslovom da je bude). „Uzećemo menadžera koji je već naučio posao u državnoj poljoprivrednoj firmi i daćemo mu da vodi tu novoformiranu, čiji će većinski vlasnici biti ulagači koje sam pomenuo“, kaže Đilas.

Taj model liči, oprostite na izrazu, na Miloševićev Zajam za privredni preporod koji je preporodio jedino porodične finansije Familije i odanih prijatelja. Moja radoznalost odmah je zagolicana čim pomislim ko će i po kom ključu deliti milijarde evra (koje su građani uložili u tu banku) za finansiranje takvih firmi. Da li će, recimo, ta banka postupati na isti način kao blagopočivša Agrobanka za koju znamo kad je i zbog čega uništena. Kao građanina koji bi razmišljao da izvadi ušteđevinu iz slamarice muče me još dva pitanja – koji je to menadžer (imenom i prezimenom) koji je „naučio posao“ u državnoj poljoprivrednoj firmi i šta će biti ako ta novoosnovana firma finansirana i mojim parama posluje s gubitkom (što je najverovatnija opcija)? Odgovor nudi sam Đilas nešto kasnije u autorskom tekstu kad kaže: „Svi koji danas govore o državnim preduzećima polaze od činjenice da su ona po definiciji neuspešna. Zaboravljaju da to nisu preduzeća već stranačke ustanove.“ Ali, to nije samo danas, tako je oduvek u Srbiji i tako će biti sve dok je država vlasnik banaka i preduzeća.

Skloniji sam ideji da svaka novoosnovana firma koja za sebe tvrdi da će preporoditi srpsku poljoprivredu svoju ambiciju proveri na Beogradskoj berzi za koju vidim da pokušava da se digne iz mrtvih. Bio bi to sjajan doprinos oživljavanju jednog od finansijskih tržišta u Srbiji. Pa ako se investitori (građani s ušteđevinom, banke, investicioni fondovi, anđeoski ulagači) „prime“ na tu priču i ako im menadžeri tih firmi ulivaju poverenje, onda će uložiti mnogo novca. To je kapitalizam.

A što se tiče sposobnih menadžera „koje smo doveli u PKB“ i „koji su i pored ogromnih investicija postizali dobit merenu milionima evra“, samo da podsetim na jednu činjenicu. U intervju koji sam za Novi magazin pravio u januaru 2012. godine gradonačelnik Dragan Đilas mi je rekao da PKB „poreze i doprinose na plate ne plaća deset godina“. A na pitanje da li plaća zakup 17.000 hektara državne zemlje koju koristi, odgovor je bio: „Ministarstvo poljoprivrede sada prvi put traži da svi plaćaju zakup. I mi ćemo dovesti PKB dotle da plaća zakup državne obradive zemlje.“ Da je država naplaćivala PKB-u hektar iznajmljene zemlje 250 evra (koliko uzima od kompanije El Rafaved), godišnje bi prihodovala 4,25 miliona evra. Da je država PKB-u naplaćivala hektar kao seljacima – 400 evra – u budžetu bi imala 6,8 miliona evra. Na isti način može se praviti i računica za doprinose za vodoprivredu (60-70 evra po hektaru u Vojvodini) koje PKB deceniju i po ne plaća državi.

Slično je i sa „ogromnim investicijama“. Veoma kvalifikovani i upućeni konkurenti PKB-a iz privatnog sektora tvrde da su ulaganja u PKB mlekarstvo bila pogrešna investicija, jer danas nijedna mlekara u Srbiji ne pravi profit. Tom „sposobnom“ menadžmentu zamera se katastrofalna setvena struktura u kojoj preovlađuju pšenica, kukuruz, silažni kukuruz i suncokret. A „na dušu“ mu je išlo i tri puta više zaposlenih od potrebnog broja za normalnu ekonomiju firme. Primera radi, privatna kompanija MK grupa sa 800 zaposlenih (u agraru) proizvodi 20-25 odsto više svih vrsta poljoprivrednih proizvoda od PKB-a (koji ima 1.700 zaposlenih), pravi 20 miliona evra profita (PKB pravi gubitke) i uredno plaća državi sve dažbine (PKB ništa ne plaća).

I Đilasov poziv „da se organizujemo“ da se pored rudnika jadarita u Loznici otvori fabrika litijum baterija zvuči kao apel državi da interveniše u vezi s izgradnjom takve fabrike. Logično bi bilo da rudnik jadarita bude poslovni zov za domaće i strane privatne kompanije da oko njega naprave desetine firmi koje litijum koriste kao sirovinu. Kao primer pametne države Đilas uzima Čile, gde je, navodno, država „25 odsto svog najvećeg nalazišta litijuma prodala Kinezima za oko četiri milijarde dolara uz obavezu za investiranjem i prodajom četvrtine proizvodnje u Čileu po beneficiranim cenama kako bi se razvila domaća industrija“. Istina je, međutim, malo drugačija i pokazuje kako država mudro reaguje u tržišnoj privredi. Država je najveće novootkriveno nalazište litijuma u Čileu u januaru ove godine dala u koncesiju domaćoj rudarskoj kompaniji SQM (Sociedad Quimica y Minera, vlasnik je zet generala Augusta Pinočea). Već u aprilu pojavila se kineska kompanija Tianqi Lithium i platila više od četiri milijarde dolara kako bi postala drugi najveći akcionar u SQM. Time su Kinezi došli u priliku da kontrolišu gotovo polovinu trenutne globalne proizvodnje litijuma, kritično važne komponente u proizvodnji baterija. Agencija za ekonomski razvoj Čilea (Corfo) odmah je uložila žalbu na ovu transakciju smatrajući da može ozbiljno da naruši tržišnu konkurenciju. Zanimljiv je model kako Corfo štiti interese Čilea. Corfo kaže da bi Kinezi mogli odjednom kao svetski monopolisti oboriti cenu čileanskog litijuma i na taj način smanjiti prihode državnog budžeta. Zbog te žalbe kineski Tianqi Lithium još nije postao većinski vlasnik SQM. Poslednju reč daće do kraja ovog meseca čileanska Komisija za zaštitu konkurencije. Eto kako radi pametna država.

Đilas se s pravom pita „zašto danas BMW diže u Mađarskoj novu fabriku u kojoj će plate biti preko 700-800 evra i u koju investira milijardu evra. A kod nas će se u Čačku proizvoditi kablovi za taj isti BMW i radnici će biti plaćeni tri puta manje“. Odgovor nije samo u Đilasovoj (veoma važnoj) konstataciji da smo „zemlja u kojoj sve zavisi od volje jednog čoveka“ već mnogo više u njegovom problematizovanju cene rada, tvrdom protivljenju zapošljavanju radnika preko agencija i zahtevu državi da štiti dostojanstvo radnika. (Usput, nije tačno da agencije na Zapadu posreduju samo u slučajevima kad zaposleni traže „tezgu“. A za dostojanstvo radnika valjda je zadužen sindikat a ne država). Uostalom, najbolji odgovor Đilasu dao je Dirk Velfer, zvaničnik Nemačko-mađarske industrijske i trgovačke komore, koji kaže da su Mađari 2012. godine promenili Zakon o radu pa su od tada i propisi „još povoljniji za poslodavce“. Velfer otkriva da sindikati čak nisu ni osnovani u svim mađarskim preduzećima: „Većina sporazuma o platama dogovora se u samim fabrikama i nema tarifnih ugovora. To je takođe prednost za poslodavca.“ Dakle, plate su onolike koliko je poslodavac spreman da plati, a radnik da se saglasi s tim iznosom.

Priča o visini radničkih zarada je čista socijalistička frazeologija. LJudi se razlikuju po talentu, preferencijama, radnoj etici, spremnosti na rizik i sposobnosti prepoznavanja mogućnosti. Te performanse pojedinca mogu da se mere na tržištu. Kapitalističke institucije nagrađuju te performanse, podstiču ljude na poslovni rizik, promovišu razvoj individualnih sloboda i stavljaju vrednost iznad obećanja. Ekonomska efikasnost kapitalizma počiva na povezivanju prihoda sa produktivnošću. S obzirom na vezu između performansi i nagrada u kapitalizmu, te razlike stvaraju nejednakosti u prihodima. Nejednakosti prihoda, zauzvrat, postavljaju pitanje moralnosti kapitalizma. Podizanje tog pitanja na nivo javnog diskursa otvara prostor za promovisanje socijalizma koji isključuje vezu između performansi i nagrade. Brojni dokazi pokazuju da društvo koje razdvaja učinke od nagrade usporava preduzetništvo i blokira ekonomski rast.

Navodeći primere kompanija DHL i Frankfurtski aerodrom, Đilas hoće da kaže kako suština dobrog funkcionisanja kompanija nije u vlasništvu (može i država da bude vlasnik) nego u profesionalnom upravljanju.

Da bi dokazao konkurentnost državnog vlasništva u privredi Đilas se zalaže za dovođenje stranih menadžera koje treba platiti po „nemačkim standardima“. OK, na sličan način je smederevska Železara bila predata u ruke Petera Kamaraša, koji sad tvrdi da ga je srpski premijer Aleksandar Vučić svojevremeno terao da proizvodi čelik i kad je to bilo neisplativo. Da se odmah razumemo, to nije specifičnost (ali ni opravdanje) Vučića, tako su se ponašali, tako se ponašaju i tako će se ponašati svi političari s firmama u državnom vlasništvu.

Dakle, suština je ipak u vlasništvu.

Glavne komponente privatnog vlasništva, koje ga izdvajaju od drugih vrsta imovinskih prava, jesu ekskluzivnost upotrebe i prenosivost vlasništva. Te dve komponente omogućuju proces u kome se resursi (kapital, sirovine, energija, rad) upotrebljavaju na najefikasniji način za najkorisnije namene. A efikasnost privatne svojine u nekoj zemlji zavisi od kredibiliteta i stabilnosti pravnog sistema te zemlje. Zbog toga je besmisleno govoriti o uspešnosti i praviti paralelu između državnih firmi u Nemačkoj i Srbiji. Država kao što je Srbija, u kojoj političari i vlada upravljaju privredom, voluntaristički raspodeljuju resurse, zloupotrebljavaju socijalne koncesije klijentelističkim grupama i favorizuju firme s državnim vlasništvom, teško da gradi kapitalizam. Kažem kapitalizam jer državni kapitalizam ne postoji. To je samo varalica za naivne i mamac za ljubitelje državnog intervencionizma.