Jaka ili slaba trojka

Dr Mihailo Crnobrnja Problematika oko formiranja/neformiranja vlade ima i svoju duboku, polit-ekonomsku dimenziju koja se, nažalost, vrlo malo pominje u javnosti, a čini se da uopšte nije prisutna u razmišljanju i taktiziranju dve ključne partije od kojih zavisi da li ćemo imati vladu, i kada. Reč je o procesu ekonomske (i društvene) tranzicije koji je u poslednjih šest meseci praktično na ledu. Pažnja političke elite usmerena je na Kosovo, znatno manje na obnavljanje odnosa sa Evropskom unijom, a najmanje na nastavak svih onih promena koje su neophodne da bi se obistinila jedna od popularnijih izbornih parola: za bolju budućnost.
Ta naša bolja budućnost je upravo obrnuto srazmerna temama koje dominiraju našim političkim prostorom: najviše zavisi od najmanje prisutne teme, a to je neophodnost da se što pre nastavi sa tranzicijom. Bez nove vlade i bez konstituisane Skupštine to je nemoguće. Nastavak tranzicije, ili preobražaja ekonomskog i društvenog sistema, najviše zavisi od novih inicijativa izvršne vlasti i efikasnog delovanja zakonodavne vlasti. Više od šest meseci Skupština nije donela nijedan zakon. To je „luksuz“ koji teško možemo da sebi priuštimo, imajući u vidu ogroman posao koji još uvek predstoji u tranziciji.
Gde je Srbija momentalno u procesu tranzicije? Koliko posla je dosad urađeno? Jedan broj liberalnih ekonomista smatra da je vrlo malo urađeno i da je tranzicija, praktično, na samom početku. S druge strane, slušajući pojedine članove aktuelne, »tehničke« vlade koja je sprovodila tranziciju u periodu 2004-2006, ispada da je toliko urađeno da je tranzicija maltene završena i da je Srbija „šampion“ u brzini tranzicije. Istina je, po običaju, negde u sredini. Bez obzira na to gde bila realna ocena o dostignutoj tranziciji, dve činjenice ostaju nesporne: prvo, da se moglo uraditi više, znatno više; drugo, da su ostvarenja, kolika god bila, daleko ispod očekivanja građana koji su, pomalo naivno, verovali da će ta bolja budućnost početi praktično preko noći. Tek u 2006. godini, šest godina nakon početka stvarne tranzicije, kod građana dolazi do ozbiljnijeg pomeranja u percepciji njenih efekata. Prvi put u toj godini većina građana u anketama iznosi da im je sada bolje nego što je bilo, ali je još uvek veoma velik broj onih koji smatraju da su pre početka tranzicije živeli bolje.
Kako, uopšte, meriti dosadašnja dostignuća tranzicije? Najmerodavnija i najrealnija (mada ne i savršena) ocena učinjenog jeste poređenje sa drugim zemljama koje su prošle kroz tranziciju. Teško se mogu vršiti poređenja između država kao što se vrše poređenja između automobila, mobilnih telefona ili cipela. Puno je osobenosti i specifičnosti koje otežavaju jasna i čista poređenja. Ali su takva poređenja, uz sve manjkavosti, daleko preciznija i informativnija nego poređenja onoga što se stvarno desilo sa onim šta je narod očekivao, ili poređenja tipa »šta bi bilo… da je bilo«.
Za odgovor na pitanje: gde je Srbija u poređenju sa drugima, u ovom prilogu će se koristiti godišnji Tranzicioni izveštaji Evropske banke za obnovu i razvoj, i to Tranzicioni izveštaj za 2006. godinu u kojem se, prvi put, Srbija pojavljuje kao samostalna država i Tranzicioni izveštaj za 1996. Da bi se došlo do ocene o dostignutom stepenu tranzicije Srbije, treba ocene za Srbiju iz Tranzicionog izveštaja za 2006. upoređivati sa ocenama koje je Evropska banka dala drugim zemljama u tranziciji 1996. Razlog je prost: Srbija se 2006. nalazi u šestoj godini tranzicije, baš kao što se velika većina tranzicionih zemalja nalazila u šestoj godini tranzicije daleke 1996. godine.
U ovim tabelarnim prikazima Evropska banka ocenjuje sve zemlje putem deset osnovnih tranzicionih pokazatelja kojima se grubo meri napredak u tranziciji. Najlošija ocena je 1, a najbolja je „4 plus“. U zemljama koje dobiju najvišu ocenu dati pokazatelj je na nivou razvijenih tržišnih privreda.
Upoređujući ocene koje je Srbija dobila u 2006. sa ocenama drugih zemalja u njihovoj šestoj godini tranzicije, prvo pada u oči relativno nizak nivo učešća privatnog sektora, svega 55 odsto, u društvenom proizvodu u Srbiji. U šestoj godini tranzicije od Srbije su daleko bolje bile Estonija, Češka, Slovačka, Litvanija i Mađarska, pa čak i Albanija (!?).
Kod privatizacije velikih preduzeća ocena Srbije od „3 minus“ lošija je od svih evropskih tranzicionih zemalja osim Albanije, Bugarske i Ukrajine. Ni kod privatizacije malih i srednjih preduzeća nije mnogo bolja situacija. Mada je tu Srbija učinila više nego u privatizaciji velikih preduzeća, ocena „4 minus“ bolja je samo od Albanije, Bugarske i Rumunije. Slično je i sa restrukturiranjem preduzeća gde je ocena Srbije od „2 plus“ lošija od svih osim Albanije, Makedonije, Bugarske i Rumunije.
Kod razvijenosti tržišta situacija je sledeća: cenovna liberalizacija u Srbiji je ocenjena sa vrlo visokih 4. To je bolje od svih zemalja u tranziciji i to je jedini indikator gde je Srbija šampion. Ocena za liberalizaciju spoljne trgovine i kurs je niža i iznosi „3 plus“. Sa tom ocenom su gotovo sve zemlje, čak i Albanija, ispred Srbije, a lošiju ocenu je dobila samo Rumunija.
Najnižu ocenu Srbija je dobila za politiku podsticanja konkurencije, svega „2 minus“! Gore od Srbije bile su samo Makedonija i Rumunija sa čistom jedinicom dok su centralnoevropske zemlje već tada imale relativno visoke ocene od 3.
Srbija je za reforme bankarskog sistema dobila ocenu „3 minus“, što je dovoljno da bude bolja od Albanije, Bugarske, Rusije i Ukrajine, a za razvoj berzi i nebankarskih finansijskih institucija Srbija je dobila ocenu 2. Jedina niže ocenjena je Albanija. Doduše, velik broj zemalja je u šestoj godini tranzicije dobio ocenu 2 po ovom indikatoru, uključiv i jednog od šampiona tranzicije, Estoniju.
Na bazi rečenog Srbija može, generalno gledano, biti zadovoljna ostvarenim u privatizaciji malih i srednjih preduzeća, u liberalizaciji cena i u spoljnotrgovinskom režimu. Na svemu ostalom valja još dosta raditi. Pogotovo ako se ima u vidu da je tokom 90-ih društveni proizvod Srbije više nego prepolovljen a da se, pri tome, malo ili ništa nije uradilo u smislu drušrveno-ekonomskog preobražaja. Nakon šest godina tranzicije, Srbija je prešla jedva 60 odsto društvenog proizvoda iz 1989! Razlog za dodatno nezadovoljstvo leži i u činjenici da podaci Evropske banke pokazuju i da je prosek rasta društvenog proizvoda zemalja u tranziciji iznad prosečnog rasta Srbije u proteklih šest godina.
Sve ovo upućuje na zaključak da je Srbija definitivno krenula na tranzicioni put, da nije tačna ocena da se nalazi na samom početku, ali da nije tačna ni ocena o tome da je većina posla obavljena. Naprotiv, pre bi se moglo reći da je Srbija negde oko, ili ispod proseka brzine tranzicije, kad je reč o evropskim tranzicionim zemljama. Imajući u vidu takav dosadašnji učinak teško je razumeti lakoću sa kojom je već propušteno pola godine. Još teže bi bilo razumeti ako se to izgubljeno tranziciono vreme produži na celu godinu za šta, nažalost, postoje realni izgledi.