Jedini u Evropi sa neotvorenim tajnim arhivima 1Foto: Goran Stanković

Podsećanja radi, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, u maju 2018. godine, doneo je rešenje kojim se MO zabranjuje privremeno oduzimanje telefona i uvid u podatke bez sudskog naloga, nakon čega je MO postupilo po aktu državnog organa.

I prethodna i nova odluka ministra je, u najmanju ruku, nedovoljno osmišljen postupak „dopune“ uspostavljenog sistema postupaka i mera zaštite tajnosti u MO i VS. Gotovo izvesno, ne proističe iz analize rizika i mogućnosti narušavanja bezbednosti tajnih podataka i nema adekvatan pravni osnov i uporište u postojećoj regulativi kojom se uređuju pitanja od značaja za sprečavanje štete po interese države. Pri tom, prenebregnuta je obaveza da se i u sektoru bezbednosti poštuju ljudska prava prilikom vršenja dužnosti i ovlašćenja, u skladu sa važećim ustavnim i zakonskim odredbama.

U Srbiji otkrivanje informacija iz državnih institucija, bezbednosnih i drugih službi nije slučaj. Skoro svakodnevno, već godinama, mnogi podaci označeni kao tajni „ugledaju svetlost dana“ ili dospeju do neovlašćenih korisnika ugrožavajući javne interese, ali i integritet fizičkih lica. Građani (i ne samo oni) saznaju, najčešće putem medija i od najviših državnih funkcionera, informacije o nabavci, broju, vrsti i stanju naoružanja, vojne i policijske opreme, podatke o nivou popune i kvalitetu ljudskih resursa organa javne vlasti, zatim detalje iz predistraga i istraga koje su u toku, optužnica koje još nisu objavljene ili suđenja iza zatvorenih vrata i druge pojedinosti koje su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove Republike Srbije. Učestale su i pojave netransparentnosti delovanja institucija, te zloupotreba propisa i procedura organa vlasti. Naime, brojni poslovi (poput prodaje ili zakupa državnih firmi i zemljišta) i informacije (npr. o stranim investitorima) označeni su visokim stepenom tajnosti čime se usložnjava korišćenje prava na pristup podacima od javnog značaja i pokušava prikrivanje visoke korupcije i organizovanog kriminala. Zbog zloupotrebe državnih resursa, teško se stiče uvid i u trošenje budžetskih sredstava.

Nejasno je zbog koga ili čega je Srbija jedina zemlja u Evropi koja još, uprkos pritiscima EU i obećanjima da će to učiniti, nije otvorila svoje tajne arhive, te zašto se i dalje oblasti zaštite podataka o ličnosti pristupa neozbiljno i sa tako malo pažnje. Istovremeno, društvo je suočeno sa izraženim težnjama da se prodre u privatnost građana. Sve češće se susrećemo sa činjenicom da, zarad ličnih interesa i političke manipulacije, mnogo toga postaje dostupno i vidljivo. Svašta se piše i svakako se priča, bez razmišljanja o posledicama iskazanih reči.

Pojedina odgovorna lica, bez svesti o javnom interesu, ne razlikuju dobro od lošeg, niti ličnu korist od očigledne štete. Bezbednosna nekultura i sve veća dostupnost podataka povećavaju mogućnost korišćenja saznanja u nedozvoljene i nelegitimne svrhe i pospešuju bojazan uzrokovanu ispoljenim zloupotrebama digitalnih i pisanih podataka iz medicinske dokumentacije, dokumentacije bezbednosnih struktura, vojnoteritorijalnih i drugih organa. Za analizu su prekoračenja ovlašćenja i/ili zloupotrebe položaja pojedinih pripadnika državnih i organa državne uprave koji podatke iz službene evidencije i dokumenata, označenih propisanim stepenom tajnosti, čine dostupnim neovlašćenim licima. To je nedopustivo u pravnoj državi, kao što je nedopustivo da najveći broj korisnika tajnih podataka nema (2009. godine propisani) sertifikat za pristup istima.

Posao organa javne vlasti je da tajne i podatke o ličnosti obrađuju, klasifikuju, štite od kompromitacije i dostavljaju na zakonit način, u skladu sa unapred određenom i pravno definisanom svrhom, kao i da vrše unutrašnju kontrolu nad primenom regulative. Izostanak kontrole i nadzora nad primenom propisanog doprinosi zapostavljanju zaštite nacionalnih interesa i privatnosti građana, kao i sagledavanja odgovornosti za nepoštovanje Zakona o tajnosti podataka, Zakona o tajnosti komunikacije, Zakona o zaštiti poslovne tajne, Zakona o zaštiti prava pacijenata, Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i drugih zakonskih i podzakonskih akata.

Kako bi se umanjili bezbednosni rizici po interese države i sprečile povrede ljudskih prava, pored preciznih i adekvatnih zakonskih normi koje uvažavaju kompleksnost i osetljivost materije koju uređuju, ključno je obezbediti jake mehanizme fizičko-tehničke i IT zaštite bezbednosnih zona u kojima se obrađuju i/ili čuvaju tajni podaci. Elementarno neznanje i skrivene namere, kao i prevelika, ne retko neosnovana, diskreciona vlast u odlučivanju otežavaju uspostavljanje navedenih mehanizama.

Narušavanje bezbednosti tajnih i ličnih podataka je zabrinjavajuće i predstavlja delikatan problem. Kada odgovorna lica i nadležni organi to budu shvatili, mogućnosti zloupotrebe biće svedene na minimum. Na taj način će se prekinuti praksa da njihova reakcija usledi tek kada se ispolje štetni efekti po društvo ili pojedinca. Srbiji je potreban red, a ne privatizacija organa javne vlasti, koji čekaju političku volju da bi postupili po zakonu. Aktuelno stanje i postupci pojedinih rukovaoca, obrađivača ili korisnika podataka moraju uzrokovati reakciju i utvrđivanje odgovornosti zbog njihovog nečinjenja ili pogrešnog činjenja. U protivnom, tolerancija i izostanak konsekvenci obesmišljavaju tvrdnju da niko nije iznad zakona, pospešuju samovolju i doprinose opadanju poverenja u institucije.

Autor je general-potpukovnik u penziji