Kao dugogodišnji aktivista koji se bavio i bavi se socijalnim temama i najugroženijim grupama stanovništa, poželeo sam da na Badnji dan organizujem posetu Prihvatilištu za stara i odrasla lica na Voždovcu sa željom da se korisnici Prihvatilišta osete dobro, da im pokažemo da neko misli na njih, da postoje oni koji ih doživljavaju kao ljudska bića, oni koji hoće svoje vreme i ljubav da podele sa njima.
Gospođa Olga Nikolić, sa kojom sam imao kontakt, obavestila me je da se moram obratiti direktorki Nevenki Nikić Simatković, što sam učinio pismenim putem 24. decembra 2019. godine, kako bi nam poseta bila odobrena. Istog dana sam svim svojim saradnicima, poznanicima i prijateljima čije sam kontakte imao u imeniku poslao poruku kojom sam ih obavestio o svojim namerama i zamolio ih da se priključe akciji.
Dakle, poseta je organizovana u potpuno privatnom kapacitetu. Narednog dana me je pozvala gospođa Nikić Simatković da mi saopšti da možemo posetiti Prihvatilište na Badnji dan.
Prihvatilište je institucija u koju mogu doći svi beskućnici sasvim slobodno, prespavati, jesti, okupati se, otici ili ostati, bez ikakvih uputa, izveštaja, papira, ličnih dokumenata…
Za dva dana uspeli smo da obezbedimo posluženje, knjige, garderobu, obuću, kreme, talkove, ikebane, rezano cveće, voće, društvene igre, poklone…
Moj prijatelj, dirigent inače, okupio je svoj hor koji je došao sa nama, nekoliko glumaca i prijatelja se odazvalo mom pozivu, kao i poznati karikaturista Marko Somborac.
Pre same posete sa direktorkom sam obavio još nekoliko veoma srdačnih telefonskih razgovora u kojem smo utanačili detalje i plan posete.
Po dogovoru, u Prihvatilište smo došli na Badnji dan u 9:30 časova. LJubazni smo dočekani i posluženi.
Ništa nije odavalo utisak da će se poseta pretvoriti u ono što nikako nije smelo da se dogodi.
Posluženje, cveće i ikebane smo uneli u trpezariju gde su nas čekali štićenici, hor je počeo da peva, svi smo se opustili – reklo bi se da je sve išlo svojim tokom.
Nakon pola sata smo se svi našli u dvorištu na „puš pauzi“.
Tada smo napravili zajedničku fotografiju za uspomenu, budući da nam je direktorka skrenula pažnju da ne smemo fotografisati štićenike i unutrašnjost objekta.
Pri ulasku u Prihvatilištu nakon „pauze“, direktorka me je pitala kakav je dalji plan. Odgovorio sam da ćemo podeliti poklone, pustiti muziku, igrati društvene igre i družiti se sa štićenicima, kako bi na Badnji dan i oni osetili ljubav, pažnju i toplu reč.
Iznenadio sam se kada mi je rekla da oni imaju mnogo posla, obaveza i da posetu ne možemo nastaviti. Pomenula je da „nisam korektan“, „fer“, i da „cela poseta nije u redu“.
Ostao sam vidno zbunjen i zatečen.
Dodala je da „nije blesava, jer zna o čemu se ovde radi“.
U jednom trenutku je uperila prst u prof. Bilju Stojković, koja je bila sa nama i rekla da „zna ko je ona“.
Ni to joj nije bilo dovoljno, pa je zaključila „da su moje i naše dobre namere dovedene u pitanje“?
Dakle, „problem“ je bio u tome što su se mom pozivu odazvali pojedinci koji su aktivni u javnom životu i protestnim okupljanjima.
Posetu smo prekinuli, poklone nismo podelili…
Ostala su otvorena brojna pitanja.
Gospođo Nikić Simatković, zbog čega ste tako reagovali i osećate li se danas loše zbog toga? Šta je ukazivalo na to da bilo ko od ljudi koji su došli u Prihvatilište, posetu može ili želi da zloupotrebi? Kako Vam nije bio sporan Marko Somborac, jer je i on, eto, na opozicionoj strani (šta god to značilo), a znali ste da dolazi?
Da li Vam je zaista trebalo sat i po vremena da prepoznate neke osobe koje bi mogle po Vašem mišljenju biti sporne?
I još: Da li se pomoć onima kojima je neophodna vrednuje po tome ko kojoj političkoj opciji pripada? Znate li da 90% ljudi koji su došli u posetu nemaju nikakve veze sa protestima, niti su ikada na njima bili, baš kao ni ja lično? No i da jesu, šta onda? Koji tačno naš dogovor sam ja prekršio, pa ste prekinuli posetu?
I najvažnije: Šta se desilo sa poklonima koje smo doneli, jesu li podeljeni korisnicima ili zaposlenima? Da li je moguće da Vam strah od gubitka fotelje (bio on racionalan ili iracionalan) ne dozvoljava da budete čovek i da na ovakav način zloupotrebite osobe zbog kojih radite ovaj posao?
Trebam li pominjati koliko je amoralno zloupotrebiti apsolutno najranjiviju grupu ljudi u društvu?
Koji tačno problem imate sa ljudima koji su puna i čista srca došli da ulepšaju dan onima koji nikoga i ništa nemaju?
Zbog čega javnosti nećete da objasnite u čemu je problem?
Kojim principom ste se vodili kada ste rekli „da je dobrobit korisnika vrhunski princip Vašeg rada“ i da svako ko pokuša zloupotrebiti korisnike neće imati Vašu podršku“? Svesni li ste da ste vi spiritus movens ove, prethodnih i budućih zloupotreba?
Najzad, gospođo Nikić Simatković, da li Vas je sramota, makar malo ili makar onda kada ste sami sa sobom i svojim mislima?
Ja se stidim Vas.
Stidim se amoralnosti.
Stidim se sveprisutnog materijalnog i duhovnog siromaštva.
Stidim se tuge i nesreće kojom smo okruženi.
Stidim se podaništva.
Stidim se što živimo među ljudima bez integriteta.
Stidim se zla u kojem živimo.
Stidim se manjka ljubavi.
Stidim se svih onih koji na ove pojave ćute.
Stidim se…
Čega se vi stidite?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
