Suđenje Jovici Stefanoviću ulazi u šestu godinu. Nama koji smo u Srboleku izgubili akcije, radna mesta i fabriku koju smo godinama gradili i unapređivali, činjenice o njenoj propasti su još uvek jasne i žive.
Ako Jovica Stefanović ima pravo da u svojoj odbrani manipuliše činjenicama i zavarava sud, mi imamo pravo da javnosti i svim zainteresovanim stranama razjasnimo njegove manipulacije, što već godinama činimo. Ovog puta objasnićemo Stefanovićevu tvrdnju iznetu na poslednjem ročištu – da je prodaja Srbolekovih proizvoda preko Stefanovićevih povezanih firmi bila nekakva „pomoć“ Srboleku da posluje u periodu dok mu je račun bio blokiran.
Podsećamo, Jovica Stefanović je od novembra 2005. godine bio predsednik Upravnog odbora, a od oktobra 2008. do kraja 2010. godine i predsednik UO i generalni direktor. Drugim rečima, kontrolisao je celokupno poslovanje, i vodio ga je samovoljno, uprkos otporima malih akcionara i radnika. U tom periodu, dok ga je Stefanović kontrolisao, Srbolek je i ušao u blokadu.
Kako smo uopšte ušli u blokadu? Cifre jasno ukazuju na zloupotrebe. Naime, u 2005. godini, kada je Stefanović preuzeo kontrolu nad upravom, Srbolek je imao promet od 1.894.579.675,20 dinara, a dobit od svega 10 miliona, odnosno oko pola procenta od prometa. U 2006. godini još gore – promet od 2.133.883.606,49 dinara, dobit od samo 5 miliona! Zatim u 2007. godini promet od 1.678.493.760,98 dinara, dobit ponovo samo 5 miliona. I napokon u 2008. godini, sa ostvarenim prometom od 1.511.201.000,00 dinara Srbolek po prvi put u svojoj istoriji beleži gubitak od 48 miliona dinara, da bi se u naredne dve godine gubitak uvećevao, sve do stečaja. Kao prvi čovek uprave koja je dala ovakve rezultate, Stefanović onda navodno „pomaže“ Srboleku tako što preko svojih firmi preprodaje naše lekove. Ovde posebno treba odgovoriti i na cinične prigovore koje su Stefanović i njegovi zastupnici na poslednjem ročištu uputili veštaku, da u svom nalazu nije konsultovao revizorske izvrštaje. Po našem mišljenju, veštak nije ni trebalo da gubi vreme na izveštaje revizora koje je Stefanović angažovao da mu aminuju ovakve rezultate poslovanja i ubeđuju skupštinu da je sa firmom sve u redu.
U periodu od 2007. do 2010. godine, Stefanovićeva firma MD Nini je od Srboleka „kupila“ robu u vrednosti od 1.631.215.657,88 dinara. Kažemo „kupila“ jer roba nikada nije plaćena: 468.883.118,22 dinara je odobreno kao „kasa skonto“, popust koji se daje ako kupac robu plati ranije, a ostalih 1.162.332.539,66 dinara MD Nini nikada nije platio, iako je dobio (sam sebi odobrio) popust na plaćanje unapred! Da je bar pola tog duga Stefanovićeva firma uplatila na račun Srboleka, ne bi smo ni imali blokadu računa, niti problema u poslovanju.
Dakle, Srboleku od Stefanovića nije bila potrebna „pomoć“ i posredovanje u prodaji naših lekova. Bilo nam je potrebno samo da plati ono što duguje Srboleku. To što se Stefanovićeva firma MD Nini sama nametnula kao posrednik, bez odluke i odobrenja Upravnog odbora, samovoljnom odlukom Stefanovića čak i bez znanja Upravnog odbora, to se prosto rečeno zove falsifikat, na osnovu kog je onda Stefanović zaključio ugovor između Srboleka i MD Nini.
Zbog takvog poslovanja Srbolek je ušao u blokadu računa, a kasnije i u stečaj.
Svo ovi koraci koje je Stefanović pravio jasniji su ako se vratimo malo unazad i objasnimo njegove prethodne, neuspele pokušaje razbijanja Srboleka, koje smo sprečili na skupštini akcionara.
Početkom 2006. godine Stefanović je pokušao da na skupštini Srboleka donese odluku (i to pod tačkom razno!) o premeštanju proizvodnje iz Beograda u Niš, pod izgovorom da su tamo bolji uslovi, da su objekti i mašine noviji od pogona u Beogradu i sl. Ova odluka je podrazumevala i formiranje novog preduzeća Srbolek-Proizvodnja sa sedištem u Nišu, čiji bi osnivač bio Srbolek. Naravno, sve što bi se uzimalo/ „prodavalo“ iz tog Srbolekovog „isturenog odeljenja“ išlo bi na teret Srboleka.
Sličan manevar Stefanović je pokušao i na skupštini 2008. godine, samo što je krenuo drugim pravcem – predložio je formiranje novog preduzeća Srbolek-Veledrogerija, odnosno izdvajanje Srbolekove veledrogerije u posebnu ćerka-firmu, preko koje bi smo sami sebe zaduživali, sami od sebe potraživali i sami sebe uništavali.
Obe ove odluke mali akcionari su sprečili, pošto Stefanović nikada nije imao kvalifikovanu većinu u skupštini za donošenje važnih odluka. Dakle, još tada smo prozreli njegove namere da sav kapital izvuče iz Srboleka. Pošto mu nije uspelo da nas prevari na skupštini da donesemo odluke na svoju štetu, Stefanović na kraju nije imao kud nego da pribegne strategiji kupovine robe od Srboleka po kriminalnim uslovima, zbog čega mu se sada sudi – zadužio je svoju matičnu firmu MD Nini (u kojoj je 100% vlasnik) kod Srboleka (čije je poslovanje u potpunosti kontrolisao kao najveći akcionar) za 1.631.215.657,88 dinara, sa jasnom namerom da dug nikada ne plati.
Da rezimiramo: Jovica Stefanović od 2007. do 2010. godine, koliko je trajala njegova navodna „pomoć“ Srboleku, nije platio ni dinar robe koju je od nas uzeo/ „kupio“. To znači da nam je dužan još i zakonsku kamatu po tom osnovu.
Efekti Stefanovićeve „pomoći“ Srboleku vide se jasno danas. Srbolek je 11. maja 2011. godine otišao pod stečaj, veći deo imovine je rasprodat, radnici su ostali bez posla, akcionari bez akcija, država i društvo bez fabrike lekova. Hvala na takvoj „pomoći“
Autor teksta je Udruženje akcionara i bivših radnika SRBOLEK-a.
Tekst je objavljen u okviru dodatka Bilten, koji koji izdaje „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
