Kad glasa jedan birač

I to je dobro. Ali, Nacrt i Zakon razdvaja ozbiljna razlika: Zakon sadrži odredbe o punovažnosti referenduma kojih u Nacrtu nema.

Prema članu 24. važećeg zakona, referendum je punovažan ako je na njemu glasala većina građana koji imaju biračko pravo i koji su upisani u birački spisak.

Ovaj uslov važi kako za referendum o usvajanju promene Ustava, tako i za referendume kojima građani neposredno odlučuju o pitanjima iz nadležnosti države, autonomne pokrajine i lokalne samouprave.

Zakon sa ovom odredbom usvojen je u vreme važenja ranijeg Ustava, po kojem je za punovažnost referendumskog izjašnjavanja bila potrebna većina glasova građana sa biračkim pravom upisanih u birački spisak.

Važeći Ustav, u članu 203. stav 7, predviđa, međutim, da je za usvajanje promene Ustava potrebna referendumska većina koju čini broj izašlih birača.

Do ove promene došlo je zbog visokog procenta izlaznosti građana pri referendumskom izjašnjavanju utvrđenog ranijim Ustavom.

Zbog toga još uvek mnogi ne veruju da je potrebna izlaznost bila dostignuta pri usvajanju sadašnjeg Ustava na bazi ranijeg, uprkos apelu patrijarha Pavla koji je bio zamoljen da građane podstakne da povećaju stepen izlaznosti.

Odsustvo uslova u pogledu potrebne većine pri referendumskom izjašnjavanju omogućuje da do promene Ustava dođe i kad se za nju izjasni jedan jedini birač, dva od tri izašla birača ili bilo koji nepodnošljivo mali broj izašlih birača.

Odsustvo razumnog uslova u pogledu izlaznosti birača kompromituje položaj građana kao nosilaca suvereniteta po članu 2. Ustava, jer se njihova slobodno izražena volja ne može oblikovati bez utvrđenog minimalnog procenta izlaznosti u odnosu na ukupan broj građana koji čine biračko telo (na primer, većina glasova u odnosu na 75% ukupnog broja građana upisanih u birački spisak). Zato je ovde veći problem u Ustavu nego u Zakonu.

Pogotovo što mana Ustava može da uzrokuje nepodnošljive posledice i pri razvezivanju kosmetskog čvora u procesu razgrađivanja Srbije započetog Briselskim sporazumom kojim je zakonsko uređivanje lokalne samouprave, izbora, policije, javnog tužilaštva i sudstva u južnoj srpskoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija, prepušteno samoproklamovanoj surogatdržavi Kosovo.

Važeći Ustav Srbije rađen je u žurbi i zato u njemu ima i drugih začuđujućih odredaba, kao što je ona iz člana 102. stav 2. da narodni poslanik može neopozivo staviti svoj mandat na raspolaganje svojoj političkoj stranci (iako po članu 5. stav 4. politička stranka ne može neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi) ili ona iz člana 105. stav 2. tačka 7. po kojoj Narodna skupština odlučuje o skidanju imuniteta članu Vlade (iako po članu 134. stav 2. o tome odlučuje Vlada).

Zbog svega rečenog, bolje bi bilo da se najpre otklone mane u Ustavu pa tek onda pristupi usklađivanju Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi sa unapređenim Ustavom. Prilika za to već postoji, jer je postupak izmene Ustava u delu o pravosuđu i vladavini prava već otvoren.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji